Хлеб у средњовековној Србији — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 45:
===Млинови у Приморју===
Преко сачуваних аката градских управа, имамо више података о производњи брашна у Приморју. У [[Стари Бар|Бар]]у, Будви, Котору, [[Улцињ]]у, као и на реци [[Бојана (река)|Бојани]] постојали су општински и приватни млинови. Спроводила се [[лицитација]] (понуде најбољих услова) за подизање нових млинова о свом трошку. Градитељ млина би га користио, убирајући приходе двије године , а затим млин предавао општини (која би га даље издавала под закуп). Котор је прописима уредио млевење жита (редослед, [[]]
ујам и др.) а у [[Грбаљ|Грбљу]] су, примјера ради, имали два млина ([[1405]] . године су одлучили да подигну још четри). У [[Стари
није могао имати новчану награду (осим у недјељу). Ујам су на једнако делили власник млина и млинар , који је био обавезан ноћити у [[млин]]у.
==Трговина брашном==
Самлевеним брашном се много трговало. Попут жита, ни брашно се у средњем виеку није било дозвољено извозити из Котора, Бара, Улциња и Будве, а живот у овим градовима (српски владари су им признавали одређену аутономију) до танчина се регулисао градским [[статут]]има. На тај начин градске власти водиле су сталну бригу о снадбевености места.
| |||