Тин Ујевић — разлика између измена

 

Међутим, ужас Првог светског рата, горка „сазнања о интригама политичке емиграције у [[Лондон]]у и [[Париз]]у“, која се и у тренуцима најтежих народних искушења борила око будућих политичких позиција, као и хаотичне политичке и социјалне прилике у тек створеној краљевини – све се то болно коснуло осетљивог песничког срца. Зато се он у поратним годинама резигнирано, али и са револтом, предавао боемском животу, али је и тада, као и касније, увек успевао да сачува живу песничку радозналост за све што се збива у човеку и животу, а с њом и храброст да о свему говори и суди искрено и отворено. На рушевинама својих младићких идеала, сагорелих на згариштима рата и живота, млади Ујевић није могао да сагледа сигурно и чврсто упориште, па кад је у тим годинама изјавио да је комуниста – то је био само израз његовог револта и прскоса. У ствари, Ујевић је до краја живота остао резигниран и разочаран, и као човек и као песник. Драму свог живота и тематско извориште своје чудесне поезије Ујевић је најпотпуније изразио у збирци „Колајна“:

 

''С раном у том срцу, тамну и дубоку,''

 

''Гази стазом варке, мртви Ујевићу.''

 

Његове душевне ране имале су корен још у успоменама из његовог сиромашног детињства, којег се песник често и живо сећао по религиозним процесијама. Зато се већ у његовим првим стиховима, у топлим и згуснутим сликама далматинског пејзажа, јасно осцртавају детаљи сиромашних рибарских насеља, цркава и манастира.

 

Ујевић је са највише песничке снаге опевао своје мисаоне и емоционалне доживљаје из година Првог светског рата. Та његова поезија представља интимну аутобиографију ратника који је рат провео у потпуној љутској потиштености и потлачености. Песник се у годинама ратних ужаса осећао као оковани и понижени себар, па је у таквим мислима и расположењима и опевао како своју личну тако и општу људску трагику. Али његова сећања ни у ослобођеној земљи нису постала ведрија, ап је и тада, као залутали путник и страдалник, горко и болно певао:

 

''И знај да син твој путује''

 

''По трњу и по камењу,''

 

''Од немила до недрага,''

 

''И срце му је рањено''

 

(''С в а к и д а ш њ а ј а д и к о в а њ а'')

 

Ујевићева „Свакидашња јадиковања“, од кад је написана, остала је да живи и делује као класична песничка творевина о животној пустоши и беспућу читавог низа генерација које су на својим плећима изнеле терет рата, али које ни у ослобођеној домовини нису доживеле радост победе и уједињења. У овој песми најдубљег и најљудскијег животног бола, Ујевић је надахнуто и једноставно опевао погубну једноличост и монотомију сивог живота без стварања и полета:

 

''Горак је вијенац пелина Јер ми је мучно бити слаб,''

 

''Ја вапим жарки илинштак. (кад бих мог`о бити јак)''

 

''Кад бих мог`о бити драг –''

 

''Бити већ стар, а тако млад!''

 

Међутим, Ујевић ни уоваквим мрачним пасположењима у црнилу живота никад није падао у бесповратни очај и резигнацију. У драми његовог песничког бића увак је био и његов пркос свему свему што спутава човеков живот и снове, и тај пркос му је и давао сбаге да се уздигне над болом и очајем. Ако је у његовим првим поратним стиховима душевни бол извирао из још свежих рана што их је рат оставио за собом, Ујевић је временом успевао да те душевне кризе преброди и преболи, да нађе снаге за веру и акцију:

 

''Спокојан сам данас. Још сам јуче псов'о.''

 

''И да с душом сања живим своје ново.''

 

Ујевић се грчевито борио са очајањем у себи и у тој борби налазио снаге за нове импулсе и песничке садржаје. Тако мотиви творнице и творничког рада, иако осенчени тугом због једноличости живота, уносе ведрину у његову каснију лирику. Има светлости и у његовој песми „Задржане силе бића“, посвећеној раду и раднику. Тако је почела да проклијава песникова, у рату угашена, вера у живот и сутрашњицу, коју, нажалост, Ујевић није стигао до краја да изрази.

* [http://www.facebook.com/pages/Tin-Ujevic/82841762024?ref=ts Tin Ujević fan stranica na Facebook-u]

* [http://www.geocities.com/cesarica42/Tin_Ujevic.htm Изабране песме]

 

{{DEFAULTSORT:Ујевић, Тин}}