Жироскоп — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м Разне исправке |
||
Ред 14:
Међу механичким жироскопима издваја се '''роторни жироскоп''' — брзовртеће тврдо тело, чија оса окретања може мењати правац у пространству. При том брзина окретања жироскопа многократно премашује брзину окретања његове осе окретања. Основно својство таквог жироскопа је способност да у пространству сачува неизмењен правац осе окретања при отсустству дејства момената спољашњих сила на њу.
Први пут то својство је искористио Жак Бернар Леон [[1852]]. године, за експерименталну демонстрацију окретања Земље. Баш на тей демонстрацији жироскоп је и добио свој назив, од грчких речи «окретање», «посматрање».
== Опис ==
Ред 98:
Најранији познати жироскоп израдио је Јохан Боненбергер [[1817]]. године, мада га је он назвао једноставно "Машина". Француски математичар Пјер-Симон Лаплас, радећи у Политехничкој школи у Паризу, препоручио је машину за коришћење као наставно помагало, тако ју је приметио Леон Фуко.<ref>Wagner JF, "The Machine of Bohnenberger," The Institute of Navigation [http://www.ion.org/museum/item_view.cfm?cid=5&scid=12&iid=24]</ref> [[1852]]. године, Фуко га је користио у експерименту за ротацију Земље и дао уређају његово данашње име. У експерименту се видела (Грчки ''скопин'', видети) ротација (Грчки ''гирос'', круг или ротација) Земље, иако је експеримент био неуспешан због трења које је ограничавало сваки покушај на неких 8 до 10 минута, што је време прекратко за увиђање значајних покрета.
1860-тих, електромотори су омогућили концепт изводљивим, што је довело до првог прототипа жирокомпаса. Први функционални морски жирокомпас направљен је између 1905 и 1908. године немачким проналазачем Херманом Аншутц-Кемпфемом. Американац Елмер Спјери уследио је са сопственим дизајном [[1910]]. године, И други народи су убрзо схватили војну важност проналаска—у доба у којем је поморска моћ била најзначајнија мера војне снаге—и правили сопствене жироскопске индустрије. Жироскопска Компанија Спјери се брзо проширила да би обезбедила авионске и бродске стабилизаторе, а остали произвођачи су их следили у стопу.<ref>MacKenzie, Donald. ''Inventing Accuracy: A Historical Sociology of Nuclear Missile Guidance''. Cambridge: MIT Press, 1990. pp. 31–40. ISBN 0-262-13258-3</ref>
У првих неколико деценија 20. века, разни проналазачи покушавали су (безуспешно) да искористе жироскоп као основу за прве навигационе системе на основу црних кутија стварањем стабилне платформе са којих би се могла вршити прецизна мерења убрзања (да би искључили потребу за знањем положаја звезда за израчунавање положаја). Слични принципи су касније искоришћени у развоју унутрашњих система навођења за балистичке ракете.<ref>MacKenzie, pp. 40–42.</ref>
| |||