Тиберије Семпроније Грах — разлика између измена

Тиберије је, заједно са својим једнако познатим братом [[Гај Семпроније ГракхоГрах|Гајем Семпронијем ГракхомГрахом]], био једно од укупно дванаесторо деце римског државника Тиберија Семпронија ГракхаГраха, који је као [[претор]] завршио покоравање [[Келтибери|Келтибера]] у [[Хиспанија|Хиспанији]] и који је важио за строгог човека високих моралних вредности и слободоумних погледа. Отац Тиберије оженио се Корнелијом, кћерком Сципиона Африканца Старијег, а умро је 157. ст. е.

Пад [[Картагина|Картагине]] и [[Коринт]]а 146. ст. е., премда није означио чак ни предах у ратовању ― јер су се мањи ратови на границама римске државе и даље настављали ― већ је у [[антика|антици]] сматран прекретницом: то је, наиме, за неко време био крај ратовања са цивилизованим народима, у коме су опасност, слава и плен били већи него у рату са »варварима«. Римски су аутори сматрали да је то смањење спољних притисака довело до унутрашњих превирања. Поред тога, крај пљачки и довлачења плена у Рим резултирали су економском рецесијом у Риму, што је повећавало сиромаштво и незадовољство. У римској је држави много сељака остало без земље, јер су их отерали моћни велепоседници. За власнике крупних земљопоседа радили су робови, па су производи с тих имања били много јефтинији него производи са сељачких имања. Важна последица те праксе било је смањење војника, јер беземљаши традиционално нису били примани у римску војску. Опасности све већег ослањања римске привреде на робовски рад, што је собом повлачило груписање великог броја робова на истом пољопривредном имању, показале су се током устанка робова који је букнуо на Сицилији око 139. ст. е. и који је угушен тек 132. ст. е.

Године 133. ст. епне. Тиберије ГракхоГрах био је, захваљујући сопственим војним и дипломатским успесима у Хиспанији те добром говорничком умећу, изабран за [[народни трибун|народног трибуна]] и одмах је покушао да пронађе решење за кризу. Његов је главни програм била аграрна реформа, по којој ниједан појединац не би смео да поседује више од 500 југера (око 125 хахектара) државне земље (''ager publĭcus''). Ово је правило заправо већ било на снази, али је дуго било игнорисано, па га је Тиберије планирао потврдити новим законом. Вишак земље би се одузимао уз накнаду, делио на мале парцеле и давао на коришћење грађанима без земље. Трибутска скупштина је усвојила Тиберијев законски предлог, али на брзину и уз употребу неконвенционалних метода политичке борбе међу којима је било и смењивање с дужности народног трибуна Марка Октавија, који се овоме закону протвио. За спровођење закона изабрана је трочлана комисија, коју су чинили сам Тиберије, његов брат Гај те његов зет [[Апије Клаудије]], који је предводио утицајну мањину међу сенаторима која је закон подржавала.

Тада је умро пергамски краљ [[Атал III]] оставивши своју земљу у наслеђе Римљанима. Тиберије је предложио да се Аталов новац подели као помоћ сељацима који су недавно добили земљу по његовом закону. То је изазвало велико противљење [[сенат]]а, који је Тиберијев предлог сматрао мешањем у сферу спољне политике, која је традиционално била под ингеренцијом самога сената. Након што се Тиберије кандидовао за народног трибуна и за следећу годину, што је био потез без преседана, сенат је био уверен да Тиберије тежи самовлади. На дан избора за народне трибуне врховни[[pontifex свештеникmaximus]] [[Публије Сципион Назика]] повео је већу групу сенатора и њихових клијената ка месту где се одржавала скупштина. Ова је маса убила Тиберија и око 300 његових присталица.

[[Категорија:Римска Антички РимРепублика]]