Светлана Велмар Јанковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 77.243.20.75 (разговор) на последњу измену корисника Autobot |
Нема описа измене |
||
Ред 21:
После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др [[Миодраг Ибровац|Миодрага Ибровца]] и др [[Никола Банашевић|Николе Банашевића]], a латински језик је изучавала под надзором др [[Миша Ђурић|Мише Ђурића]]. Прво је радила као новинар y „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца y „Просвети“.
Објавила је романе '''Ожиљак''', '''Лагум''', '''Бездно''', '''Нигдина''', '''Востаније''', збирке краћих и дужих прозних дела '''Дорћол''', '''Врачар''', '''Гласови''', књиге есеја '''Савременици''', '''Уклетници''' и '''Изабраници''', драме '''Жезло''' и '''Кнез Михаило''', монографију о Београду '''Капија Балкана''', приче за децу под насловом '''Књига за Марка''', први део аутобиографске прозе '''Прозраци''' и молитве '''Светилник'''. Од бројних књижевних награда издвајају се награде „Исидора Секулић“, „Иво Андрић', награда за најчитанију књигу Народне биолиотеке Србије и [[Нинова награда|НИН-ов награда]].
Париски часопис ''Lire'' ставио је 1997. године роман '''Лагум''' (који је париски издавач ''Phébus'' издао под насловом ''Dans le noir'', y преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених y тој години y Француској. Роман је био y најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.
| |||