Бококоторска књижевност — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 3:
== Значајнији књижевни центри и писци ==
 
У [[XIV век]]у се јавља први хуманиста ''српског Приморја'', которски бискуп Дарса, који је на латинском језику написао дело информативно-каталошког карактера. Са уласком [[Котор]]а у састав [[Млетачка република|Млетачке републике]] [[1420|1420]]. године]], убрзава се његов културни развој и јавља се читав низ писаца на латинском језику ([[Никола Маињанин]], [[Јероним Баска]], [[Хијацинт Болица]], [[Иван Палташић]], [[Бернард Пима]] и други). Током [[XVI век]]а, у доба романтизма, даље се развија которско стваралаштво, писано на латинском и италијанском језику, за разлику Дубровчана који пишу на, како га они називају, ''словинском језику''. Без обзира на то, у њиховим делима се осећа завичајно домољубље, а посебну карактеристику представљају породице које су давале по неколико писаца, попут Бућа, Бизантија (најзначајнији међу њима био је најпознатији [[петраркист]]а [[Ђорђе Бизанти]]), Болица, Пасковића (најзначајнији међу њима био је најпознатији которски ренесансни стваралац [[Људевит Пасковић]]) и других. Трећи значајни петраркиста био је [[Иван Бона]], који се попут Пасковића залагао за деловање на матерњем језику, иако је и он стварао на италијанском језику.
 
У ери барока, током [[XVII век]]а, јављају се и други књижевни центри, осим Котора ([[Пераст]], [[Доброта]], [[Прчањ]], [[Будва]]), ствара се готово искључиво поезија, а поред латинског и италијанског, пише се и на народном језику, који се по узору на дубровачке писце назива ''словинским''.
 
Нови књижевни центар постао је [[Пераст]], а и за овај период су карактеристичне песничке породице, попут Змајевића, Мартиновића, Баловица, Мажаревића и Буровића. Најзначајнији барокни писац је [[барски надбискуп]] и ''примас српски'' [[Андрија Змајевић]], који је одржавао живе везе са [[Епархија захумско-херцеговачка|митрополитом херцеговачким]] [[Василије Јовановић|Василијем Јовановићем]] и [[Патријарх српски|патријархом]] [[Арсеније III Чарнојевић|Арсенијем III Чарнојевићем]] ([[1674]]—[[1706]]), а на његово стваралаштво су утицали и идеолози ''барокног словенства'' [[Мавро Орбини]] и [[Иван Гундулић]]. Његова најзначајнија песма ''„Словенска Дубрава“'' је инспирисана управо дубровачком књижевношћу и самим [[Дубровник]]ом, а настала је под утиском великог [[земљотрес]]а који је [[6. април]]а [[1667|1667]]. године]] разорио град.''„Љетопис црковнога старога и новога закона света и крепостна држава словинско-латинска“'' је његово најпознатије дело, базирано на Орбинијевом ''„[[Краљевство Словена (Мавро Орбини)|Краљевству Словена]]“'', писано народним језиком, објављено на [[Латиница|латиници]] и [[Ћирилица|ћирилици]]. Поред његовог рада, треба поменути и драму о [[Косовска битка|Косовској бици]] непознатог аутора која представља прераду [[Житије кнеза Лазара|житија кнеза Лазара]] у [[Дванаестерац|дванаестерачком]] [[стих]]у, као и ''„Причу о боју косовском“'', за коју се на основу језика сматра да је настала такође у Перасту, а сачувана је у тридесетак рукописа, који су датирани у прву половину [[XVIII век]]а. Од писаца који су стварали у [[XVIII век]]у, треба поменути секретара которског бискупа [[Иван Ненадић|Ивана Ненадића]], међу чијим делима се истиче драмско дело ''„Приказивање муке Језусове“'', које доноси модернизован поглед устаљених црквених виђења, а значајно дело му је и [[историјски спев]] савремене тематике ''„Шамбек сатарисан“''.
 
У другој половини [[XVII век|XVII]], као и током [[XVIII век|XVIII]] и [[XIX век]]а, као једно од средишта Бококоторске књижевности јавља се и [[Будва]]. Први значајнији писац је [[Крсто Ивановић]], родом са [[Цетиње|Цетиња]], који пише ''„Анале“'' града Будве, а сматра се да су неке од његових песама на народном језику заступљене у зборнику под називом ''„Будвљанска пјесмарица“''. Након њега се, у другој половини [[XVIII век]]а, јављају браћа Зановићи ([[Стефан Зановић|Стефан]] и [[Мирослав Зановић|Мирослав]]). Стефананова дела су разнолика и по језику (италијански, [[Немачки језик|немачки]], [[Француски језик|француски]]) и по темама и по жанровима, а међу њима се истичу ''„Турска писма“'', као и дела о [[Шћепан Мали|Шћепану Малом]], [[Скендербег]]у и друга везана за то поднебље. Сам Стефан је био пустолов ''европског ранга'', који је боравио по европским дворовима и дружио се са значајним интелектуалцима свога доба ([[Волтер]], [[Русо]], [[Кристоф Вилибалд Глук|Глук]] и други). Његов брат Мирослав је на народном језику објавио две збирке песама, око [[1785|1785]]. године]]. Њихов савременик био је и [[Антун Којовић]], који водио дневник на италијанском језику и на локалном говору писао лаке [[комедије]] и пригодне песме. Он је био будвански парох и учитељ у приватној школи, коју је похађао и [[Стефан Митров Љубиша]], на чије је стваралаштво утицао.
 
==Литература==