Борбе Самуилових војвода након 1018. године — разлика између измена

У током пролећа [[1018|1018]]. године]] већина некадашњих [[Самуило]]вих [[војсковођа]] клекнула је пред [[Василије II|Василијем II]], а завршни чин капитулације некадашњег љутог противника [[Византија|Византије]] одиграо се пред [[Струмица (град)|Струмицом]]. Ту је недалеко од града, пред Василија изашао [[охридски архиепископ]] [[Охридски архиепископ Јован (XI век)|Јован]] изјавивши да га шаље царица [[Марија (македонска царица)|Марија]] ([[удовица]] [[Јован Владислав|Јована Владислава]]) и да се она и њена деца одричу свих владарских права у његово име. Цар их је после овога повео у [[Цариград]] где су се настанили и добили високе византијске титуле. Међутим и после ове званичне предаје неколико Самуилових војвода је наставило борбу против Византије и повукло се у [[Планина|планине]] да тамо организује отпор.

Тако је крајем [[1018|1018]]. године]] [[Василије II]] сломио све врсте отпора у [[Македонија (област)|Македонији]].

У данашњем [[Срем]]у, као последњи слободни Самуилов војвода владао је [[Сермон]]. Тадашњи управник [[Београд]] и Сермонов сусед [[Константин Диоген]] ([[отац]] каснијег цара [[Роман Диоген|Романа Диогена]]) позвао га је да се сусретну на сред [[Река Сава|реке Саве]] ради једног личног договора, а пратњу је требало да им сачињавају три слуге. Током састанка Сермон је убијен, након чега је Диоген са војском кренуо на [[Сирмијум]] (данашњу [[Сремска Митровица|Сремску Митровицу]]). Када је Диоген са војском стигао до града Сермонова удовица је, попут [[Јован Владислав|Владиславове]] удовица која је предала [[Македонско царство]], без борбе предала Сермонову земљу [[Византинци]]ма, чиме је [[1019|1019]]. године]] коначно угушен [[устанак комитопула]].