У периоду [[Србија|Србије]] и међуратне [[Југославија|Југославије]] село постепено губи натуралне карактеристике оријентишући се ка тржишној и приградској пољопривреди. После [[1945.]] године развој села испољио је двојаке особине: тенденцију исељавања аутохтоног становништва ближе Нишу или у Ниш и привлачност за усељавање становништва других села. У том процесу постепено губи традиционалне пољопривредне карактеристике и од 1950/55. године најпре се трансформисао у приградско мешовито насеље, а од 1970/75. године у радничко-сељачку периферијску месну заједницу.
У структури домаћинстава, према извору прихода, било је [[1971.]] године 45 пољопривредних, 86 мешовитих и 150 непољопривредних домаћинстава. Ширећи се дуж пута у долини Габровачке реке, као и парцелацијом и насељавањем мештана и придошлица на локацијама поред пута, дошло је током 1970-1980. године до физичког споја и срастања Ниша са Габровцем. Осим тога, наступио је после 1970/75. године и интерес Нишлија за откупом земљишта ради рекреације и одмора. Тако је током осме деценије [[20. век|20. века]] у долинском простору до манастира Свете Тројице и изнад њега израсла једна од нишких викенд зона.
