Декамерон — разлика између измена

3 бајта уклоњена ,  пре 8 година
м
Разне исправке
м (r2.6.5) (Робот мења: ml:ഡെക്കാമറൺ കഥകൾ)
м (Разне исправке)
 
=== Оквир Декамерона ===
Седам девојака и три младића срећу се у Цркви свете Марије Новеле, стварају договор у коме ће прича постати спасоносна сила која побеђује смрт. Постоје мишљења да су седам девојака Бокачове љубавнице – од Пампинеје, коју је прву волео, до Елизе, коју је волео када је писао дело. Међутим, Пампинеја је бујна, Фијамета је распевана, Емилија је ласкавица, ЛауретаПетраркина Лаура, Неифила поново заљубљена, и Елиза Вергилијева Дидона. Бар тако тврди де Санктис. Девојака има колико и дана у недељи, планета на небу, теолошких врлина (слободних вештина).
 
Број три, колико има младића, симболизује мушко начело и свето тројство. Панфило сав љубав препоставља се да представља неверног Бокача, Филострато побеђен љубављу, представља Бокача одгурнутог. Дионео, на крају је један од пишчевих потписа, те је овај приповедач развратних прича на крају дана, вероватно сам аутор.
 
Приповедање новела само је део њихове активности, и они од тога праве ритуал – церемонију крунисања, задавање теме и правила приповедања. Магловит оквир говори о још неким њиховим сталним активностима као што су шетње. Порука Декамерона је можда, будимо великодушни да би тако овековечили своје кратке животе.
Живот представљен у Декамерону је велика слика света над којом се дижу Дантеове паклене Малеболге. Културан и углађен свет у њему је рефлекс витешких романа (Федерицо дегли Албриђи). У том свету. Утисак је да се у новелама налазимо у површном и лакомисленом свету, окренутом ка споља, ка уживању, судбинама ношеним тамо-'вамо вихоровима случаја и среће.
 
Култура у првом цвату, руга се некултури нижих слојева. Основни карактер који даје радост Декамероновим призорима је припростост неуких људи. Приповедачи Бокача су ренесансни људи – они проводе весео али пристојан живот, зазивају Бога, и поштују Вркву и религиозне форме – међутим они се смеју глупанима и лукавцима без тежње да свет исправе у моралном смислу, или да га реформишу – налик Краљу Лиру на краху Шекспирове драме, када држи Корделију у наручју, мртву. Та непосредност смрти је куга, код Бокача.
 
Радосној атмосфери приповедака у многоме доприноси њихов оквир – јер су и њиховим приповдачима оне само средство да се време проведе угодно, и да се не мисли на свакодневне опасности. Оно што их чини занимљивим јесте Бокачова уметност локализације – причања приче као да је јединствена, као да се одиграла само један пут. Био је познат по томе да је до прецизности хирурга обрађивао предања све док не би биле само његове приче. (Паклена девојка В, 8).
1.572.075

измена