Декамерон — разлика између измена

8.545 бајтова уклоњено ,  пре 8 година
м (Разне исправке)
 
=== Оквир Декамерона ===
Аскетски дух који владао средњовековљем поставио је врхунац савршенства у екстазу. Дантеова алегоријска бића одраз су замагљене визије света, жеље да се нешто каже по угледу на теократску литературу, легенде, мистерије, визије и алегорије. Насупрот таквом свету постоји почетком 14. века жива трубадурска традиција којаСеа на свет гледа много ведрије, постоје новеле – приче о догађајима од великог значаја који нам се допадају као истинити. Ипак, неполодност дела која су претходила Декамерону је неспецифичност ситуације, општост ликова, и то је поље на коме ће Бокачо, учењак, познавалац, Дантеа и класике, зачети свој литерарни свет. Оскудан, протоколаран оквир Декамерона он испуњава индивидуализираним причама, у којима главну улогу играју две појаве – љубав и интелигенција. У односу на њих се читав свет поново процењује.
Седам девојака и три младића срећу се у Цркви свете Марије Новеле, стварају договор у коме ће прича постати спасоносна сила која побеђује смрт. Постоје мишљења да су седам девојака Бокачове љубавнице – од Пампинеје, коју је прву волео, до Елизе, коју је волео када је писао дело. Међутим, Пампинеја је бујна, Фијамета је распевана, Емилија је ласкавица, ЛауретаПетраркина Лаура, Неифила поново заљубљена, и Елиза Вергилијева Дидона. Бар тако тврди де Санктис. Девојака има колико и дана у недељи, планета на небу, теолошких врлина (слободних вештина).
 
Аутор и слушалац су супериорни над причом – налазе се високо изнад ње, непредвидиви, посматрају свој предмет критички, забављају се и наслађују њиме на елегантан начин. Врста чудеснога која из тога извире је сасвим нова – људска дела у хиру случаја која побеђуу претпоставке разума. Зато Де Санктис Декамерон назива и Караваном маште у коме су људи ослобођени свих веза наочиглед смрти – позорница људских дела којима управља случај. Пошто је интерес Декаморона у необичности узрока и последица догађаја, морално је потпуногрешном, уклоњенонеуком свету. врлинаЧак јеи такођепроповедници књижевнавише нису прерађенабили изсуморни витешкихвећ романасу инастојали световнеда литературе.досеткама, Господаоговарањима показујуи својушалама врлинузабаве тимеслушаоце. штоЗато сеи неБокачо служесеби злодозвољава својомда силому већДекамерону сесветовни показујуљуди дарежљивиприликом иисповести услужни.(Ћапелето) Врлинамагарче такоглупе вишеи нематупе теолошкисвештенике. имфило мистичанпочиње карактерприповетку да и ствараће се осећајрадити ведрине.о Срећнетоме ида тужнесваку причествар пливајутреба у лепом оквиру све утопљенерадити у ту ведрину.име ОписиБога, разговоријер ион рефлексијеузима разблажујуу иобзир расплињујучистоту свакумолиоца, тугуа ине кобњегово – негативнеенезнање, алинити ито позитивнешто емоцијеје постајуможда сасвиму површнепаклу.
Број три, колико има младића, симболизује мушко начело и свето тројство. Панфило сав љубав препоставља се да представља неверног Бокача, Филострато побеђен љубављу, представља Бокача одгурнутог. Дионео, на крају је један од пишчевих потписа, те је овај приповедач развратних прича на крају дана, вероватно сам аутор.
 
Приповедање новела само је део њихове активности, и они од тога праве ритуал – церемонију крунисања, задавање теме и правила приповедања. Магловит оквир говори о још неким њиховим сталним активностима као што су шетње. Порука Декамерона је можда, будимо великодушни да би тако овековечили своје кратке животе.
 
Приповедање је подељено на четири теме. Прва слободна (1 дан), друга о фортуни (2 дана), о амору (четири дана) и о великодушности (1 дан). Бокачо није желео да стил оквира пуно одудара од стила новела па је увео и прелазе.
 
=== Стил Декамерона ===
Аскетски дух који владао средњовековљем поставио је врхунац савршенства у екстазу. Дантеова алегоријска бића одраз су замагљене визије света, жеље да се нешто каже по угледу на теократску литературу, легенде, мистерије, визије и алегорије. Насупрот таквом свету постоји почетком 14. века жива трубадурска традиција која на свет гледа много ведрије, постоје новеле – приче о догађајима од великог значаја који нам се допадају као истинити. Ипак, неполодност дела која су претходила Декамерону је неспецифичност ситуације, општост ликова, и то је поље на коме ће Бокачо, учењак, познавалац, Дантеа и класике, зачети свој литерарни свет. Оскудан, протоколаран оквир Декамерона он испуњава индивидуализираним причама, у којима главну улогу играју две појаве – љубав и интелигенција. У односу на њих се читав свет поново процењује.
 
Дух хуманизма по чијим је ставовима и песник живео, намеће му да истакне у свом делу тријумф разума и духа, природног нагона, над мистицизмом клера. Декамероном Бокачо уздиже земаљски живот из блата, а књижевни род новеле из ниских у средње сталеже. Његово оружје је весела карикатура. Како она функционише? Карикатура је реално приказивање предмета уз истицање његове слабе и смешне стране, и управо је то средство послужило Бокачу да створи свој нови свет – који је природан, а не духован. Унутрашњи духовни живот пун мистерије и фанатизма који налазимо код Дантеа – овде је потиснут нагоном – силовитом реакцијом на сопствену супротност. У том свету Бог и провиђење су само именовани, док светом и људским судбинама управља слепи случај – Фортуна, која се може победити само уз помоћ интелигенције. Натприродног нема, може се појавити само као шала и превара, док се Бајка јавља само у две новеле последњег дана у причама о чаробном врту и великодушности. Легенда је изложена пародији, витешки идеали се хвале, али у склопу ренесансног заноса заштите природног поношања, личне иницијативе и домишљатости.
 
Због таквих карактеристика Бокачово је дело названо Људском комедијом, чистој супротности Божанственој Комедији, а овај термин употребљава и Де Санктис. Ово дефинише поетски свет у коме је тело супротставјлено строгости клера, у коме профани свет карикира своје господаре. Злобно друштво незналица се супротставља интелигентном друштву. Комични мотив Декамерона проистиче из интелигентног, а не моралног света. Лукави дух стално тријумфиује над неуким.
 
Такав поглед према интелекту долази из култа лепе форме, лепе речи и најезде античког наслеђа који долазе после Дантеа. Уметнике интересује лепа одећа стварности, а у проучавању их води ерудиција. Јавља се натурализам и реализам практичног живота. Али Бокачов свет није чисто реалистичан. Пре свега зато што његов циљ није да представи прецизно свет какав јесте, већ да пронађе чудесне и изузетне случајеве и да их представи на духовит начин. Новеле су само привидно, површно распоређене на теме и лелујају од крајности до крајности; трагично и комични, високо и ниско, мешају се као одраз ширег погледа на свет.
 
Аутор и слушалац су супериорни над причом – налазе се високо изнад ње, непредвидиви, посматрају свој предмет критички, забављају се и наслађују њиме на елегантан начин. Врста чудеснога која из тога извире је сасвим нова – људска дела у хиру случаја која побеђуу претпоставке разума. Зато Де Санктис Декамерон назива и Караваном маште у коме су људи ослобођени свих веза наочиглед смрти – позорница људских дела којима управља случај. Пошто је интерес Декаморона у необичности узрока и последица догађаја, морално је потпуно уклоњено – врлина је такође књижевна – прерађена из витешких романа и световне литературе. Господа показују своју врлину тиме што се не служе зло својом силом већ се показују дарежљиви и услужни. Врлина тако више нема теолошки и мистичан карактер – и ствара се осећај ведрине. Срећне и тужне приче пливају у лепом оквиру све утопљене у ту ведрину. Описи, разговори и рефлексије разблажују и расплињују сваку тугу и коб – негативнее, али и позитивне емоције постају сасвим површне.
 
Условљен историјским околностима (победом гибелина, миру, повратку античком наслеђу) интелект се размножио, створио своју класу (хуманисте) и тако се издвојио од остатка света. Сигуран знак учености у том соју постало је смејање грешном, неуком свету. Чак и проповедници више нису били суморни већ су настојали да досеткама, оговарањима и шалама забаве слушаоце. Зато и Бокачо себи дозвољава да у Декамерону световни људи приликом исповести (Ћапелето) магарче глупе и тупе свештенике.
 
Али шта то видимо у прелазу, Бокачовом изуму – Памфило почиње приповетку да ће се радити о томе да сваку ствар треба радити у име Бога, јер он узима у обзир чистоту молиоца, а не његово незнање, нити то што је можда у паклу.
 
Затим се оцртава човек који ужива у греху, који са задовољством и свесно чини зло. У Бургундији се понаша другачије, као љубазан и благ. Зеленаши се, кад Ћапелето оболи, брину да им његова смрт у њоховој куће не нашкоди за посао, јер су Италијански зеленаши. Иако би га отац пустио са исповести брже, матором Италијану је стало да што више слаже, јер у лажи ужива, а ово му је последња. Једном сам љунуо у божијем храму каже на крају Ћапелето, а свештеник му одговара, нема везе сви ми тамо пљујемо по цео дан. Чак и преваранти су згранути и развесељени Ћапелетовим безочним лагањем.
Анониман корисник