Ратко Софијанић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 37:
[[Априлски рат]] и окупација [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], [[1941]]. године су га затекли у родном месту. Ту се повезао са члановима Комунистичке партије и активно учествовао у организовању оружаног устанка. Почетком јула ступио је у Моравичку чету [[Ужички партизански одред|Ужичког партизанског одреда]] „[[Димитрије Туцовић]]“. Пошто се као храбар и одлучан борац истицао у првим акцијама, [[1. септембар|1. септембра]] [[1941]]. је примљен у чланство [[Савез комуниста Југославије|Комунистичке партије Југославије]] (КПЈ), а убрзо потом је постављен и за командира чете.
Са својом четом учествовао је у борбама за ослобођење Ариља, Бајине Баште, Вишеграда, Ивањице, Чајетине, Пожеге, Ужица и Косјерића, као и у борбама са Италијанима код Вардишта, са усташама код Вишеграда и са четницима на прилазима Ужицу. У току повлачења партизанских снага из ослобођеног Ужица, крајем новембра, са својом четом штитио је код Чајетине и на Златибору повлачење Врховног штаба, болнице и збега. После повлачења у Санџак, учествовао је у ослобођењу Нове Вароши.
Почетком 1942. године, приликом реорганизације партизанских одреда из западне Србије, постављен је за команданта батаљона. Када је његов батаљон 1. марта 1942. године у Чајничу укључен у састав тада формиране Друге пролетерске удране бригаде, Ратко је постављен за њеног првог команданта. Ово је за њега била велика част, јер се тада у бригади налазио велики број старијих руководилаца, као и шпанских бораца.
Под његовом командом и непосредном командом Врховног штаба, бригада је марта 1942. године ослободила више места у источној Босни - Борике, Власеницу, Братунац, Сребреницу. Потом је бригада, под његовом командом учествовала у борбама током Треће непријатељске офанзиве, као и у походу у Босанску крајину. Током похода у западну Босну, бригада се нарочито истакла у борбама код Доњег Вакуфа, Бугојна, Купреса, Мркоњић Града, као ослобађању Јајца и Босанског Грахова.
Јануара 1943. године, у току Четврте непријатељске офанзиве, Ратко је постављен за обавештајног официра Друге пролетерске дивизије. Убрзо потом је у фебруару пребачен у Другу далматинску бригаду, где је обављао дужност заменика команданта бригаде. Посебно се истако у борбама током Пете непријатељске офанзиве, јуна 1943. године. Прилком покушаја Главне оперативне групе и Врховног штаба да се пробију кроз обруч на Сутјесци, Друга далматинска бригада је имала задатак да има на положају Барама штити одступницу. Ратко се тада, заједно са команднатом бригаде Љубом Вучковићем, налазио у првим борбеним редовима. У овој изузетно тешкој борби, страдао је велики бророј бораца.
Августа 1944. године постављен је за командата 24. српске дивизије, која се под његовом командом нарочито истакла у борбама за ослобођење Лебана, Владичиног Хана и Сурдулице, као и у разбијању делова Седме СС дивизије „Принц Еуген“ између Ниша и Прокупља. Извесно време се налазио и на дужности команданта 22. српске дивизије.
Крајем 1944. године, заједно са већом групом официра НОВЈ, упућен је на школовање у Совјетски Савез. Тамо је 1945. године завршио [[Војна академија Ворошилов|Вишу војну академију „Ворошилов“]], а 1953. у Југославији и Вишу војну академију ЈНА. У Југословенској народној армији (ЈНА) обављао је дужности команданта корпуса, команданта армије и команданта граничних јединица.
Од Другог заседања АВНОЈ-а, новембра 1943. године био је његов члан, а потом и посланик Народне скупштине ФНРЈ у два мандата.
Приликом службеног пута у Окриду, где се у својству командата налазио у обиласку граничних јединица, му је позлило и одмах је пребачен у Београд. Умро је 21. августа 1968. године. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом грољбу у Београду.
== Литература ==
| |||