|
Према наводима савременика, Сулејман је био познат по својој љубави према [[Алкохолно пиће|пићу]] и [[разврат]]у<ref name="ОДБ">{{ODB}}</ref>, а сматра се да је гајио неку врсту наклоности према [[Хришћанство|хришћанству]], што су му поједини [[муслиман]]ски саплеменици замерали.[[Византијско царство|Византијски]] хроничари га карактеришу као храброг војника ([[Халкокондил]]), али и као нежног, простодушног, саосећајног и великодушног човека ([[Дука (историчар)|Дука]])<ref name="ОДБ" />.
Zivot moj bio je tvoj ti si ga odbacio kao djavola iz pakla.Dodji i uzmi me moj pavi andjele♥♥
== Живот ==
Kazi joj da sam je voleo kao da sam je preboleo.Reci da je volim jos kao da je zlatni bros
Рођен је највероватније [[1377]]. године<ref name="ОДБ" />.
Учествовао је у бици код Ангоре и уз помоћ [[Срби|српских]] трупа под вођством Стефана Лазаревића је успео да се пробије из обруча и спасе из битке. Повукао се ка [[Бурса|Бурси]], а затим је прешао у Европу и [[20.08.]] је ушао у [[Галипољ]]. Он је преузео контролу над европским делом Отоманске империје и покушао је да свој власт прошири и на Србију. Његове снаге су контролом копнених путева онемогућили Стефана Лазаревића да се копном врати у Србију, што је Сулејмановом штићенику [[Ђурађ Бранковић|Ђурђу Бранковићу]] пружило могућност да се пре њега врати кући. Уз помоћ својих и Сулејманових снага, он је покушао да на Косову заустави Стефанов повратак, али су њихове поражене у [[Битка код Трипоља|бици код Трипоља]].
Сулејман је свој положај учврстио повезивањем са неким хришћанским државама на Балкану, првенствено [[Византијско царство|Византијом]], којој је, према споразуму са почетка [[1403]]. године, вратио Солун са околином и низ градова на обали [[Мраморно море|Мраморног]] и [[Црно море|Црног мора]], а византијског цара је ослободио [[вазал]]них обавеза и плаћања [[харач]]а<ref name="ГО">{{ГО-ИВ}}</ref>.
Током наредних година, он је проширио своју власт и на део [[Мала Азија|Мале Азије]], можда победом над својим млађим братом [[Иса (син Бајазита I)|Исом]]. Крајем [[1408]]. године примио је кнеза Вука Лазаревића и почетком идуће године је покренуо офанзиву на Србију, као подршку Вуковим захтевима да му буде деспот Стефан додели део државе на управу. Нови напад је отпочео у [[јун]]у, а претходно су се у борбе на деспотовој страни укључиле снаге краља [[Жигмунд Луксембуршки|Жигмунда Луксембуршког]] ([[1387]] — [[1437]]). После жестоких борби вођених током лета, Сулејманове снаге су потиснуле Стефана до самог [[Београд]]а, после чега је он отпочео са преговорима са Вуком који су довели до поделе земље. Млађем брату су припали простори јужно од [[Западна Морава|Западне Мораве]]<ref name="Андрија">{{АВРЉ-СД}}</ref> и он је у њима владао као самосталан владар који признаје Сулејманову врховну власт.
Почетком [[1410]]. године, његов брат [[Мехмед I|Мехмед (I)]], који је контролисао већи део Мале Азије, послао је њиховог преосталог брата [[Муса (син Бајазита I)|Мусу]] у Европу, да сузбије Сулејмана. Његове присталице и хришћански савезници су почетком године заузели Галипољ, а [[13.02.]] су потукли Сулејмановог [[беглер-бег]]а Синана, код [[Јамбол]]а, што је приморало Сулејмана, који се тада налазио у Малој Азији, да се врати на Европски континент.
Он је у [[мај]]у исте године обновио свој споразум са [[Византијски цар|византијским царем]] [[Манојло II|Манојлом II]], који је пребацио његове трупе у Европу. Том приликом се он можда оженио и ћерком Манојловог брата, деспота [[Теодор I Палеолог|Теодора I]]. Његове снаге су [[15.06.]] потукле Мусине, у [[Битка код Космидиона|бици код Космидиона]], у предграђу [[Цариград]]а. После ње је поново покушао да искористи одсуство деспота Стефана, који се борио на Мусиној страни и да преко Вука Лазаревића и [[Лазар Вуковић Бранковић|Лазара Бранковића]] преузме контролу над Србијом. Његов план су осујетиле Мусине присталице које су их [[05.07.]] заробиле код [[Филипољ]]а и касније погубиле.
Иако је поново потукао Мусине снаге [[11.07.]] код [[Хадрајанопољ]]а, његове присталице су прелазиле на Мусину страну, превасходно због његовог бескомпромисног става према Византији<ref name="ОДБ" />, са којом је Сулејман тесно сарађивао. Почетком [[1411]]. године Муса је код [[Сердика|Сердике]] потукао Сулејманове снаге, што је практично представљало и крај рата међу њима. Сулејман је након тога схватио да губи упориште и у самом Хадријанопољу, због чега је побегао из града и кренуо ка Цариграду. На том путу, он је [[17.02.]] погинуо код Дугунчи Ила, а у извори се појављује више верзија његове смрти, према којима он или убијен током бекства или је ухваћен и задављен по Мусином наређењу<ref name="ОДБ" />.
Његов син [[Орхан (син Сулејманов)|Орхан]] је, уз подршку Византије, покушао да се после његове смрт умеша у борбе око власти, у чему није успео. Сулејманов унук, који се такође звао [[Орхан (унук Сулејманов)|Орхан]], је живео у Цариграду и са својим људима је учествовао у [[Пад Цариграда (1453)|последњој одбрани града]], који су [[Османлије]] опседале, током пролећа [[1453]]. године. Он је и погинуо, за време завршних борби које су уследиле [[29.05.]], у којима је страдао и последњи византијски цар [[Константин XI Драгаш]] ([[1449]] — [[1453]]), син Манојла II.
== Референце ==
|
