Агатија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 3:
Агатија се у младости школовао у чувеним центрима античке учености на Истоку: прво је студирао књижевност у Александрији, а затим право у Бериту (данашњи Бејрут). Након тога вратио се кући и у Смирни (данас Измир) је вршио службу магистрата задуженог за одржавање јавних здања (curator civitatis). Агатија се 554. преселио у Цариград где се у почетку бавио књижевношћу, а доцније и адвокатуром (отуда надимак ''Схоластик''). Као љубитељ књижевности и образован човек, Агатија је постао пријатељ, а можда и зет, угледног [[Јустинијан|Јустинијановог]] дворанина Павла Силентарија. Знамо да је на почетку свог боравка у Цариграду Агатија састављао стихове у хексаметру на љубавне и друге профане теме. Ове кратке песме су обухваћене у збирци под именом ''Дафнијака'' која нам је данас изгубљена. Поред тога, након 560. сабрао је збирку епиграма савремених аутора у коју је уврстио и Павлове, али и стотинак својих. Овај ''Венац нових епиграма'' је придружен збирци класичних епиграма ''Грчка антологија'' и сачуван је до данас. Агатија је уз ову антологију саставио и кратку посвету цару за коју ипак нисмо сигурни да ли је упућена Јустинијану или његовом сестрићу [[Јустин II|Јустину II]].
Када је Јустинијан I умро 565. године, Агатија је по наговору пријатеља решио да настави Прокопијеву ''Историју Јустинијанових ратова'' (De Bellis) све до свог времена. Успео је да састави пет књига у којима је описао догађаје између 552. и 559. године, али га је вероватно смрт спречила да заврши своје амбициозно замишљено дело. За разлику од Прокопија, који је био Велизаров пратилац по бројним ратиштима и врло широко образована особа, Агатија је био престонички учењак са далеко мањим даром за историографију. У центру Агатијиних интересовања су походи
Као историчар Агатија је имао узоре у претходнику Прокопију, али и у античким класицима: [[Херодот|Херодоту]], [[Тукидид|Тукидиду]] и [[Полибије|Полибију]]. Међутим, сопствену концепцију дела није имао и неретко је цитирао своје античке узоре како би обогатио и допунио своју нарацију. Тиме је само допринео неверодостојности дела, нарочито у опису битака. Са друге стране, знамо да је већину догађаја описао по казивањима учесника и очевидаца, а писане изворе је користио врло ретко (нпр. податке за генеологију персијских владара прибавио је из персијских дворских анала које му је преводио извесни Сергије). Према Јустинијану Агатија је показивао уравнотежен став, а о црквеној историји не пружа много података. У науци се због тога расправљало о томе да ли је Агатија био хришћанин или паганин. Данас преовладава мишљење да је Агатија свакако био хришћанин, али да је из стилских побуда предност дао политичким и војним догађањима.
Ред 10:
==Литература==
Кратке изводе из Агатијине
''Византијски извори за историју народа Југославије'', Том 1, Београд 1955.
| |||