Restrikcioni modifikacioni sistem — разлика између измена

м
 
'''Sistemi tipa II''' su najjednostavniji i predominantni. Umesto da rade u kompleksu, [[metiltransferaza]] i [[endonukleaza]] su kodirane kao dva zasebna proteina i deluju nezavisno. Oba proteina prepoznaju isto mesto prepoznavanja, te imaju kompetitivno dejstvo. Metiltransferaza deluje kao [[monomer]] koji metiliše jedan po jedan lanac dupleksa. Endonukleaza deluje kao [[proteinski dimer|homodimer]], koji preseca oba lanca. Do presecanja dolazi na definisanoj poziciji blizo ili unutar sekvence prepoznavanja, čime se proizvode diskretni fragmenti tokom elektroforeze na gelu. Iz tog razloga se sistemi tipa II koriste u laboratorijama za [[ДНК анализа|DNK analizu]] i [[molekulsko kloniranje|kloniranje gena]].
 
'''Sistemi tipa III''' imaju R i M proteine koji formiraju kompleks za modifikaciju i presecanje. M protein, međutim, može i samostalno da metiliše. Metilacija se takođe javlja na jednolančanoj DNK za razliku od većine drugih poznatih mehanizama. [[Proteinski dimer|Heterodimer]] formiran od R i M proteina proizvodi nekompletno razlaganje supstrata.<ref>Wilson, G., "[http://www.pubmedcentral.nih.gov/picrender.fcgi?artid=328170&blobtype=pdf Organization of Restriction-Modification Systems],"''Nucleic Acids Research'' (1991), Vol 19, pg2539-2566.</ref><ref>Wilson, G., "[http://arjournals.annualreviews.org/doi/pdf/10.1146/annurev.ge.25.120191.003101 Restriction and Modification Systems]," ''Annual Review of Genetics'' (1991), 25:585-627.</ref>
 
== Reference ==