Момо Капор — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 31:
[[Добрица Ћосић]] у својој књизи ''[[Пријатељи (роман)|Пријатељи]]'', на страницама 276. и 277. овако описује детињство и младост Моме Капора, на основу разговора који је са њим водио [[новембар|новембра]] [[2002]]. године: „''Тринаестог априла [[1941]]. [[Немци]] су бомбардовали [[Сарајево]] и погодили зграду испод [[Требевић]]а у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момина мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки [[Руси|Рус]], емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедецу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у [[Београд]]у, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у [[Сарајево]] да види сина. Према сину се односио патријахално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности''“.
Ипак, на основу извора Валерије Јанићијевић, која је приредила до сада најпотпунију биографију Моме Капора, објављену у оквиру зборника ''Приповедач урбане меланхолије'', ово сећање Добрице Ћосића није сасвим тачно. Мому су после бомбардовања, по сећању његовог ујака Славка Лучића, спасилачке екипе одвеле су у болницу и раздвојиле од ујака који је био са њим. У том тренутку Мому је преузео поменути Рус, који га је већ кроз неколико дана предао тетки - Јањи Барош. Истинитост ове верзије потврђена је и са неколико Капорових интервјуа, као и са његовом књигом ''Исповести''.<ref>Валерија Јанићијевић: ''Хумор, иронија, носталгија, меланхолија - живот и прича Моме Капора'' (''Приповедач урбане меланхолије, Књижевно дело Моме Капора - Зборник радова'', Поетика српске књижевности за децу и младе - Књига 3 (-{ISBN 978-86-7849-161-0}-), Учитељски Факултет Београд, Београд, [[2012]], стр. 257 - 276). Овај извор односи се на све информације пренете у пасусу ''Биографија''.</ref>
Његов стриц је био [[Чедо Капор]].
Ред 39:
Момо Капор је био члан Сената Републике Српске од [[1996]]. године.
Умро је у [[Београд]]у [[3. март]]а [[2010]]. године на [[Војномедицинска академија|Војно-медицинској академији]]<ref>[http://www.24sata.rs/vesti.php?id=69189 24 сата: Умро Момо Капор]</ref>. Сахрањен је у [[Алеја заслужних грађана на Новом гробљу у Београду|Алеји великана]] у [[Београд|Београду]].<ref>{{Cite web |url=http://http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/545381/%D0%A1%D0%B0%D1%85%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BD+%D0%9C%D0%BE%D0%BC%D0%BE+%D0%9A%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80.html |title=Сахрањен Момо Капор |accessdate = 11. 6. 2012. |last= |first= |coauthors= |date = 5. 3. 2010. |work= |publisher=Радио-телевизија Србије}}</ref>.
== Фонд Момо Капор ==
| |||