Разговор:Раде Радић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м veze |
→Биографија: нови одељак |
||
Ред 6:
:Ово сам нашао о њему: http://mojajosavka.webnode.com/portfolio/radoslav%20radje%20radi%D1%9B/ --[[Корисник:Bas-Celik|<font color="red">БаШ</font><font color="navy">-ЧелиК</font>]] [[Разговор са корисником:Bas-Celik|<font color="grey">(разговор)</font>]] 07:17, 12. август 2011. (CEST)
::Ако неко може да дође до ове књиге: "Раде Радић - истина и лажи", Момчило Спасојевић и Борислав Максимовић, издавачка кућа Беседа из Бањалуке. http://books.google.com/books/about/Rade_Radi%C4%87.html?id=SwkiJwAACAAJ --[[Корисник:Alexmilt|Алекс]] ([[Разговор са корисником:Alexmilt|разговор]]) 19:41, 4. новембар 2011. (CET)
== Биографија ==
Радослав Радић Раде рођен је 8. јуна 1890. лета Господњег , од оца Новака и мајке Стоје, рођено Спасојевић, у селу Јошавка, општина Челинац, срез Бањалучки. Племе Радослава Радића је пореклом из Херцеговине. У Јошавку су се другом половином деветнаестог века доселила три брата: Раде, Симо и Гавро. У та времена презимена су се добијала по имену оца. Од три брата који су доселили у Јошавку настала су три презимена: од Радета Радићи, од Симе Симићи, и од Гавре Гаврићи. Свима је крсна слава Марковдан. По причи и подацима који су познати Радићима, Радослав је потомак Радета Радића, који је имао сина Новака Радића. Новак Радић је са супругом Стојом имао кћер Савку, синове Рада, Бранка и Саву. Радослав је био прво мушко дете у породици, па је добио име по деди Радету.
Иначе земља где су живели и где данас живе Радићи, у то време је била у власништву неког бањалучког велепоседника Лазара Милића. Од њега и његових потомака су Радићи куповали земљу и ширили своје поседе. По причи његових најближих, Радослав Радић је заврио основну школу у Јошавци, а Трогвачку у Бања Луци. По завршетку школе, Радослав ступа у српску организацију Соколско друштво, које је окупљало српску омладину. Српско соколско друштво је српску омладину учило борилачким и војним вештинама, да би у случају рата били спремни за одбрану отаџбине. Српски Соколи су били подмладак српских четника који су после обуке ступали у одреде четничког покрета. Полазећи од тога да је у то време Босном владала Аустро - Угарска монархија, српски народ је у тим крајевима био изложен разним притисцима обесправљености и дискриминације.
Радослав је као млад човек у то време имао учешћа у многим акцијама српских Сокола у одбрани српског националног идентитета и опстанка српског народа на тим просторима. За време Првог светског рата је насилно мобилисан у аустроугарску војску. Једно време је службовао у Грацу као цуксфирер, што је еквивалент поднареднику. У току Првог светског рата учествовао је у многим диверзијама против аустроугарске власти. Негде другом половином Првог светског рата је побегао од Аустроугара и придружио се српским четама, које су по Крајини водиле разне саботаже и повремене борбе против аустроугарске војске и власти. По причи Радослављевих рођака и пријатеља из тог времена, радило се о веома поштеном, часном и одмереном човеку. Три пута се женио и имао је петоро деце.
Као млад човек почео се бавити трговином и занатским пословима. Када се оделио и започео самосталан живот, бавио се експлоатацијом шума као предузетник. Имао је неколико пари коња и раднике који су за њега радили. Био је осредње имућан домаћин, али није имао велико материјално богатство. Водио је рачуна да децу школује и на њихово школовање је највише улагао тако да није имао велико имање. Био је поштован од свих комшија из Јошавке, као и од људи из околних села. Многи људи су долазили код њега да се посаветују по питању многих ствари и животних проблема. Имао је за свакога времена и учтивости.
По завршетку Првог светског рата једно време је био члан Народне сељачке странке и депутат скупштине Врбаске бановине. После кратког политичког агажмана враћа се својим предузетничким пословима и мирном породичном животу.
Други светски рат га је затекао у родној Јошавци. По отпочињању Другог светског рата 1941. године и слома Краљевине Југославије, српски народ се поново нашао пред тешким временима. Хрвати су уз помоћ Немачке и Хитлера прогласила велику Независну Државу Хрватску у коју је укључена цела Босна и Херцеговина. Српски народ је поново био изложен уништењу од немачких фашиста и усташа. Чим је Југославија окупирана од стране немачких фашиста, хрватске усташе кренуле су у невиђен поход и покољ над српским народом. Већ средином лета 1941. године су попаљена многа српска села око Бањалуке, Челинца, Котор Вароша, Прњавора, Скендер Вакуфа, Теслића, Добоја и других места, где је у већини живео српски народ. Српски народ увидевши да је у опасности почиње војно да се организује. Већ у лето 1941. године српски народ Босанске Крајине, Семберије, Посавине, Далмације, Лике, Баније, Херцеговине и Подриња је сазнао, да је пуковник Југословенске Краљеве војске Драгољуб Дража Михаиловић на Равној гори у Србији подигао устанак против немачких окупаторских снага. Чим је српски народ сазнао да је Дража подигао устанак у Србији, и у Крајини се кренуло у формирање четничких јединица. Претходно је стигло упутство од Врховне команде Равногосрског покрета да се у први мах формирају чете и да се отпочну герилске борбе против Немаца и усташа. Те борбе су подразумевале: одбрану народа од покоља, да се врше саботаже на пруге, мостове, усташке жандармеријске станице и немачка утврђења. Тако је и народ Челиначког краја почео да се организује у одбрани против непријатеља. Већ у јесен 1941. године Радослав Радић Раде је са виђеним људима из челиначких села одржао састанке, где је договорено да се отпочне са формирањем чета и одреда и да се прикуља оружје и муниција за потребе јединица. Формирани су ратни одбори, у то време су се звали четнички одбори, а на чело тих одбора су постављани проверено честити и способни људи, који су носили звање четнички кнезови. У току те 1941. године је извршено неколико веома битних и значајних напада на немачка и усташка утврђења по Челинцу, Прњавору, Добоју и другим местима. Посебно су вршени многи напади на прузи Бањалука – Добој, где су четничке снаге заробиле велику количину оружја и муниције. Та деоница пруге је била од великог значаја за непријатељске снаге које су држале везу између Бањалуке и Добоја. На Мањачи и другим местима око Бањалуке су већ вођене жестоке борбе против непријатеља. Пред крај 1941. године је већ било ослобођено неколико важних места по Крајини. Посебан одјек су имале борбе и победе Дреновићевих четника на Мањачи. Пред крај 1941. године је у Јошавци је формирана прва чета ЈВуО. У Прњавору је формирана Мотајичка чета. Формиране су и мање групе од три човека које су се звале тројке, а задатак им је био да на сваком месту и прилици врше саботаже над непријатељским снагама. Челинац је био под окупацјом Немаца и усташа.Четничке јединице су отпочеле општу борбу против много надмоћнијег и опремљренијег непријатеља на линијама фронта од Челинца, Опсјечког, Скатавице, Кобаша изнад Котор Вароша. Та прва ратна година је била веома тешка због недовољног наоружања и муниције. Ваљало се побринути за многи народ који је био на ивици егзистенције.
Поред великих несташица хране и разних болести, појавили су се и комунисти. Почели су уносити немир и раздор у народ. Њихова борба је подразумевала да узму власт и да изведу комунистичку револуцију и нису бирали средства како да наметну своју прљаву политику. У нашим крајевима тог дела Крајине нису имали великог успеха, јер им народ ништа није веровао. По челиначким крајевима су се повремено појављивали Данко Митров, пропали основац, Коста Нађ, Ђуро Пуцар, Осман Карабеговић, Ивица Мажар звани Шоша, Милош Дујић, Адил Алагић са мањим групицама такозваних пролетера. Та прљава политика комуниста у мањем облику успела да унесе раздор међу браћу, па тако је почетком 1942. године дошло и до првих борби између српских устаника и одметника комуниста. Радић је после Божића 1942. године одржао састанак штаба свих једиица у Карачу код Сњеготине, где је договорено да се нападне Котор Варош, једно од најјачих усташких упоришта у Крајини. У то време Радослав Радић је већ био командант ченичких јединица на том подручју Босанске Крајине. На тај састанак су непозвано дошли и неки пролетери са Козаре. Интересантно је то да су они дошли тобоже да помогну Радићу. а по Козари усташе су вршиле невиђени погром на српски народ. Тога дана је договорен напад на Котор Варош. Том састанку је био присутан и Адил Алагић, који ће четнике увести у усташки обруч и предати их на клање. Те зиме 1942. године снег је био висок око метар, док су температуре биле и минус 30 степени. На Котор Варош је напад изведен у првој половини фебруара. Радић је у то време био болестан и није ишао у тај напад. Две чете око 250 људи је водио Милорад Радић, звани Брацо, син војводе Радића. У Котор Варош су ушли око три сата ноћу, без испаљеног метка, не знајући да их је тај Алагић издао и да их усташе чекају. Када су ушли у средиште града, усташе су отвориле ватру са свих страна. Борбе су трајале до раних јутарњих сати. Видевши да су у клопци, четници се повлаче преко Свињаре и Забрђа према Кобашу и селу Скатавици. У тој борби је погинуло око 100 бораца, 30 рањено и десетак заробљено. На усташкој страни је било 30 погинулих и двадесетак рањених. У тој бици је погинуо и син војводе Радића, Милорад звани Брацо. Ова неуспала битка и издаја је скројена од стране комуниста који су били убачени у српске редове. Борци који су погинули на К. Вароши су били махом из општине Челинац и из околих села и то из: Јошавке, Скатавице, Опсјечког, Сњготине, Лађеваца, Бранешаца, Брезичана и део бораца из Липовца, Поповца и Јаворана. Био је то велики губитак за тако мало место као што је Челинац. После неуспелог напада на Котор Варош, кренуло се на утврђивање одговорности убачених елемената у четничке редове. Радић није дозволио да се нико стреља од тих издајника који су похватани и за које се знало да стоје иза издаје. И поред тога што му је један син Драго одведен у Јасеновац и убијен, а други погинуо на К. Вароши, поштивао је ратне одредбе те није допуштао бахато понашање да се неко без суда стреља. У периоду између половине фебруара 1942. Године, па до краја марта догодило се неколико борби између четника и комуниста који су долазили са стране. Тако почетком марта 1942. године такозвани пролетери са Козаре долазе на Липовац и нападају четнике Лазе Тешановића. Том приликом је погинуло десетак комуниста, а доктор Стојановић бива рањен. Интересантно је то да Младен Стојановић тада покупио најспособније момке са Козаре и кренуо у напад на четнике и ослобођене српске територије, а Козару оставља усташама да пале, кољу и одводе у Јасеновац. У исто време широм Босне и Хрватске, партизани склапају пакт са усташама и Немцима и отпочињу нападе на четнике и слободне српске територије. После неуспелог и подмуклог напада пролетера на четнике Лазе Тешановића, Младена Стојановића рањеног довозе у Јошавку у четничку болницу. Радић је наредио да се о Младену старају да се опорави, те се надао да ће Младен схватити да је изигран од стране Косте Нађа, Митрова Данке и Османа Карабеговића, Ђуре Пуцара и других који су радили о глави и самом Младену Стојановићу. Међутим, у ноћи између 30. и 31. марта 1942. године партизани убацују групу комуниста пресвучену у четничке униформе и из болнице одводе двадестак рањеника, а са њима и доктора Младена Стојановића, те их стрељају. После овог комунистичког кукавичког сценарија и убиства Стојановића, они крећу кроз народ и говоре како је Раде Радић наредио убиство доктора Стојановића, што није тачно. Тада излази на видело подмукла политика комуниста одметника. Тада су сви они који су себе сматрали комунистима на миран начин пуштени да иду из четничких јединица. Тада је коначно било јасно да комунистима није стало до ослобођења, већ до њихове зацртане прљаве политике. Овде треба нагласити једну велику лаж коју су деценијама писали квази писци и комунистички историчари. То је њихова прича да се на почетку рата војска која је дигла устанак звала народна војска. То је највећа лаж и подметачина. Од првог дана дизања устанка је истицано име Краљеве војске. Дакле, никада није постојала таква војска, како су је крстили комунисти. Посебно је велика и смишљена лаж да је Раде Радић био комуниста и партизан. То је још једна срачуната лаж комунистичких злочинаца. Водили су се мишљу да би некога оквалификовали као издајника, прво му је приписано да је био са њима у комунистима, па их издао. Тим би чин издаје био већи и по њима непобитан. И данашњи лажни историчари који пишу разне књиге о дешавањима у Другом светском рату служе се лажима које су исфабриковане и намонтиране у разним комунистичким службама као што је ОЗНА,КНОЈ,УДБА И ДБ и прикривају истину.Многи докоменти и филмски записи који се налазе у многим архивима су фалсификовани и преправљени онако како то одговара комунистима. Сада када се воде многи судски захтеви за рехабилитацију наших страдалника, суд увиђа многе фалсификате у тим докоментима. Многи који су писали о Радићу, када би их неко упитао да ли поседују икакав писани доказ о томе да је Радић био комуниста и партизан, наравно да нису имали ни одговор ни доказ. Одговор би се сводио на то да су чули. После свих дешавања негде почетком априла 1942. друге године Радослав Радић на Равној гори у селу Скатавица код Челинца, постројава четнички одред од око 650 бораца, где борци полажу заклетву Краљу и Отаџбини. У то време, крајем априла 1942. године, Немци и усташе потпомогнути од стране комуниста, започињу велику офанзиву из правца К. Вароша и Челинца на села Црна ријека, Опсјечко, Скатавицу према планини Узломац. После вишедневних тешки борби, српске јединице су приморане на повлачење према Сњеготини. У том егзодусу из Челиначких села се повукао у збег сав српски народ у Сњеготину и Рупску ријеку подну планине Узломац. У тај збег је отишло преко 5000 становника. Усташе су све у тим селима попалиле и поклале кога су ухватиле. Тек у лето те године одреди војводе Радића успевају да у контранападу ослободе Скатавицу, део Опсјечког до Кобаша повише Свињаре и Забрађа и да непријатеља потисну до Челинца и Котор Вароши. У мају месецу стиже наредба од Врховне команде Равногорског покрета и команданта ЈВуО армијског генерала Драже Михаиловића да се Радослав Радић поставља на место команданта свих четничких одреда средње Босне. У јулу месецу 1942. године у Грапској код Добоја, одржан је сатанак, где је формиран штаб свих Равногорских четничких одреда и њихово обједињавање у Босни. За команданта четничких одреда је постављен и именован по наредби Врховне команде Равногорског покрета Радослав Радић. У јесен 1943. године војвода Радић постаје члан Централног националног комитета Равногорског покрета и члан Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. Ваља напоменути да је те 1943. године војвода Радослав Радић одликован споменицом Равногорског покрета и указом владе из Лондона Карађорђевом звездом са мачевима четвртог степена.
У даљем току рата на овим просторима су претежно деловале четничке јединице, то јест ЈВуО. Због доброг организовања народа и војничког устројства, усташе нису више могле угрожавати српске територије у том крају. Од четничких јединица у овим крајевима најчешће је деловала Теслићка и Јошавачка бригада и Мотајички одред.Са друге стране реке Врбање је деловао мајор Лазар Тешановић.
Негде у првој половини јула 1943. године у горњем Липовцу је одржан састанак свих средњобосанских одреда. Седницом је преседавао војвода Радослав Радић као члан Врховне команде Равногорског покрета. На тој седници формиран је средњно-босански корпус, ЈВуО. За команданта тог корпуса именован је мајорЛазар Тешановић, а за заменика Никола Форкапа. Подручје којим је деловао тај корпус се протезао од Травника, Скендер Вакуфа, Котор Вароша, Теслића, Тешња, Добоја, Прњавора, Дервенте до Србца и дела Бањалучког среза.
У сатаву тог корпуса је била и Јошавачка бригада која је бројала око 1000 бораца. Командант те бригаде је био Станко Ченић. Овај корпус је повремено одлазио у помоћ другим корпусима као на Озрен, где је био командант Цвјетин Тодић, као и помоћ Мањачком корпусу. Немачке јединице суочене са великим поразима на Западном и Источном фронту су своје јаче снаге морали повући из ових крајева. Од тада па до краја рата у тим крајевима су повремено вођене борбе између четника и партизана који су долазили из разних крајева Југославије. Намерно су слати по директиви да нападају слободне српске територије и да уносе раздор међу српским народом. У тим својим походима су вршили кукавичке ликвидације виђенијих људи. Сами су своје људе убијали да би на крају рата то приписали војводи Радићу и његовим јединицама. Војвода Радослав Радић је до самог краја рата остао са својим народом и водио борбе против непријатеља у очувању српског народа од страдања и усташког погрома. Треба напоменути да је Радић имао у одредима и Хрвате и Муслимане. У многим одредима је било водова искључиво од Муслимана, који су носили фесове и кокарде, чак су имали и своје казане за храну.
Задњу годину су имали знатно већег и опаснијег непријатеља од усташа и комуниста. То су били партизани који су харали широм Босне и све живо убијали. Другом половином 1944. Године, Немци су ради проблема на Источном и Западном фронту, већину снага усмерили ка тим фронтовима и у повлачењу за Немачку. Нажалост, те 1944. у Србију улази Црвена армија која потпомаже зликовце комунисте да узму власт. Тада почиње невиђени погром над српским народом од стране партизана. Равногорски покрет, који је издан од стране савезника, био је приморан да се повлачи пред најездом Црвене армије и српских комуниста. Тада је совјетска Црвена армија наоружала и опремила партизане за рат против Равногорског покрета и свог властитог народа.
У операцијама здружених снага Црвене армије и југословенских партизана, од 1944. и доласка Совјета у Србију, па до половине 1945. Године, у Србији је побијено више од 200.000 Срба припадника ЈВуО и чланова њихових породица. Јединице Равногорског покрета биле су присиљене на повлачење у планине. Било је обећања од западних савезника да ће послати помоћ, те да се Србија ослободи од комуниста и комустичког погрома. Међутим, та помоћ је изостала, те су јединице Равногорског покрета биле препуштене на пропаст и уништење.
Тада партизани крећу у обрачун са сопственим народом по Босни и Хрватској. Постоје необориви докази да је погинуло више Срба од 1944. па до половине 1945, него за претходне четири године крвавог рата. Тако је народ у Б. Крајини био препуштен разулареним комунистичким бандама, које су све редом хапслиле и убијале без икаквог суда. Тако је било и на нашим просторима, где је командовао и борбе водио наш војвода Радослав Радић. Иако му је нуђено почетком 1945. године да побегне за Италију, па за Енглеску, Радић је то одбио као и српски ђенерал Драгољуб Михаиловић.
По завршетку рата војвода је остао у планини Узломац изнад села Скатавице са Николом Форкапом и групом својих бораца, уздајући се у преокрет и коначну победу и слободу српског народа. Ухваћен је у Рупској ријеци на Узломцу у новембру 1945. године са једним калуђером, Наумом, својим куриром Војиславом Цвијановићем и са још двадесетак бораца. Неки су одмах побијени на лицу места. Издао га је његов сестрић, Раде Врховац, син Радетове рођене сестре. После хапшења, Војводу пребацују у Црну кућу у Бања Луци на ислеђивање. Одатле га пребацују у Сарајево, где га је такозвани Земаљски комунистички суд осудио на 20 година робије.
Међутим, недуго после тога бива пребачен у Београд где му је поништена пресуда и настављено суђење заједно са српским ђенералом Драгољубом Михаиловићем. После кратког и намонтираног процеса, војвода Раде Радић је осуђен на смрт стрељањем. Погубљен је 17. јула 1946. године у Београду, заједно са ђенералом Михаиловићем. Локација места стрељања и гробнице још увек није позната. Од потомака војводе Радослава Радића још је жива само кћерка Нада, која живи у Бања Луци. После Отаџбинског рата 1991. до 1995. године, следбеници и потоци српских витезова на Равној гори, село Скатавица, општина Челинац постављају споменик војводи Радославу Радићу и његовим саборцима из Другог светског рата. Споменик је откривен 16. маја 2004. године уз присуство грађана ових Крајишких места и околних села. Споменик је постављен у организацији општинског одбора Равногорског покрета, а на иницијативу војводе Радивоја Главашевића, тада председника Окружног одбора Равногорског четничког покрета у Отаџбини, поручника српске војске и ратног команданта из последњег рата по Крајини и Р. Српској. На тој Равној гори се редовно одржава окупљање равногораца на сабору светог Архангела Гаврила 26. јула, где се врши помен и парастос војводи Радићу и његовим витезовима који су дали животе за свој српски род, веру православну, краља и отаџбину.
Биографију војводе Радослава Радића писао : Радивоје Главашевић поручник српске војске.
| |||