Татомир Анђелић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м kutijica
Autobot (разговор | доприноси)
м uvod
Ред 29:
Докторску дисертацију ''Диференцијалне једначине кретања нехолономног система у инкомпресибилној течности'' одбранио је фебруара 1946. После раздвајања Филозофског факултета 1947. припао је новооснованом [[Природно-математички факултет Универзитета у Београду|Природно-математичком факултету]], где је 1948. изабран за доцента при Катедри за механику и астрономију. Од 1. јула 1951. је ванредни професор за предмете механике, а од 1. маја 1957. је редовни професор Природно-математичког факултета. Био је шеф Катедре за механику и астрономију 1954-1962, а после њеног раздвајања шеф Катедре за механику 1964-1971. Када је 1971. Катедра је у оквиру реорганизације ПМФ постала Институт механике ПМФ у Београду, постао је управник тог Института. Био је декан Природно-математичког факултета 1958-1962. Отишао је у пензију 1974. године.
 
Изабран је [[17. децембра]] [[1959.]]. за дописног члана [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]], а [[21. марта]] [[1974.]]. за њеног редовног члана. Био је директор [[Математички институт САНУ|Математичком института САНУ]] од 1969. до 1978. године.
 
Био је дописни члан Међународне астронаутичке академије у [[Париз]]у од [[1969.]]. и [[ЈАЗУ]] од [[1975.]]. Добитник је [[Седмојулска награда|Седмојулске награде]] 1975, [[Вукова награда|Вукове награде]] 1980, затим [[Орден рада|Ордена рада]] са црвеном заставом 1965, [[Орден заслуга за народ]] са златном звездом 1971, [[Орден Републике]] са златним венцем 1978.
 
Био је ожењен Бранком, рођеном Петковић 1907. у Нишу. Имали су сина Борислава (1943), инжењера, и ћерку Наду (1950), архитекту.<ref>[[Симо Ц. Ћирковић]]: Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944, изд. Просвета, Београд 2009, одредница „Анђелић, Татомир П.“ стр. 15. {{COBISS|ID=170123788}}</ref>