Холограм — разлика између измена

Грубо речено, '''холограм''' представља слику добијену [[интерференција|интерференцијом]] два светлосна [[талас]]а, као реконструкцију једног од та два таласа користећи други у процесу. Само његово стварање је комплексан процес у коме учествују разни објекти као и светлосни таласи које са тим циљем обрађујемо. Зато, данас се често у њиховом добијању користе компјутери, као најкомпатибилније рачунско средство.

[[Слика:Holomouse2.jpg|250п|десно|Холограм из два различита угла|thumb]]

[[Светлост]] као појам је уско повезана са холограмима, не само зато што представља њихову основу, већ и јер неке њене особине блиско одређују карактеристике новодобијеног холограма. Прво, на светлост гледамо као део [[Електромагнетско зрачење|електромагнетног зрачења]] видљив људским оком, тј. као талас чија је [[Talasna dužina|светлосна дужина]] λ између 380 nm и 780 nm, а [[фреквенција]] ν у интервалу од 405 -{THz}- до 790 -{THz}-. Такође, како на основу [[Максвелове једначине|Максвелових једначина]] сазнајемо електромагнетну природу светлости, као и да у њој [[Електрично поље|електрично]] и [[магнетно поље]] међусобно интерагују, тако да су вектори њихових праваца нормални међусобно, као и на правац кретања, закључујемо да светлост припада групи трансверзалних таласа. Та чињеница повлачи карактеристике светлости које знатно утичу на саме холограме: интерференција, [[дифракција]] и поларизација светлости.[[Слика:Two-point-interference-ripple-tank.JPG|лево|150п|Интерференција два таласа|thumb]]

Интерференција представља спајање два или више кохерентна светлосна таласа. У зависности од амплитуде, фазне разлике и фреквенције тих таласа, интерференција може бити конструктивна, у случају када јача [[Слика:Doubleslit.gif|thumb|десно|150п|Дифракција са два отвора]]резултујући талас, или деструктивна, у случају када он слаби. Након интерференције долази до стварања интерференционе слике која се манифестује настајањем светлих и тамних светлосних зона, где је „светлина“ одређена чињеницом да ли тај део поља представља максимално појачање (светла зона), или пак максимално слабљење (тамна зона) таласа.

 

 

 

Дифракција представља одступање кретања светлости по својој уобичајеној, праволинијској путањи. Наиме, при кретању светлосног таласа кроз отворе дужине сличне таласној дужини светлости, отвор сам постаје нови тачкасти извор светлости, из кога се светлост шири у свим правцима, те добијамо ефекат закривљености. Такође, резултујући талас постаје интерференција новодобијених таласа, тј. добијених након проласка кроз отвор. У случају појављивања великог броја отвора, долази до стварања тзв. дифракционе решетке која је веома корисна при конструкцији прецизних, а комплексних ликова.