Сремска Митровица — разлика између измена

 

[[1953]]. године је у индустрији града запослено 1.092 радника, или око 7% од укупног становништва, а већ [[1967]]. 5.246, или око 19% становништва, што је свакако рапидно и турбулентно повећање. Учешће индустрије у структури бруто производа [[Град Сремска Митровица|општине]] повећало са 18,7% ([[1948]].) на 55,6% ([[1967]].)

 

Па ипак, осигурани прилив средстава у сложеном систему [[Самоуправљање|самоуправљачке]] привреде, друштвено власништво над имовином, сигуран пласман на тржиште, затим константно унапређивање производних технологија (захваљујући зајмовима и кредитима, најчешће код федерације), као и масовна запосленост чували су митровачку индустрију од великих потреса и осигурали солидан стандард живљења митровачке радничке класе у периоду од око 25 година ([[1965]]-[[1990]]). Све до [[Распад СФРЈ|распада СФРЈ]] и мучног десетогодишњег периода рата, [[Санкције СР Југославији|санкција]] и општег пада производње и стандарда.

 

[[2006]]. године град је добио и репрезентативну пешачку зону са која спаја митровачке троугаоне тргове и излази на реку. У првој фази пројекта реконструисана су два трга - [[Трг светог Димитрија (Сремска Митровица)|Св. Димитрија]] и [[Трг светог Стефана (Сремска Митровица)|Св. Стефана]] и у потпуности су рестаурисане фасаде јавних објеката и приватних кућа из [[18. век|18]]. и [[19. век]]а. Друга фаза пројекта подразумеваће продужетак пешачке зоне према [[Сава (река)|Сави]] и реконструкцију [[Житни трг (Сремска Митровица)|Житног трга]], тј. реконструкцију археолошког локалитета који заузима највећи део трга у отворени [[амфитеатар]].

 

Као највеће кочнице развоја сремскомитровачког [[Туризам|туризма]], сматрају се мањак смештајних капацитета и неулагање у њихово проширење и реновирање, као и непостојање јединствене туристичке организације града,који су посебно кулминирали после 2000.године. Од једина два градска хотела, један се налази на самој периферији града у склопу КПД, док је други у центру, изграђен [[1960е|шездесетих година]] [[20. век]]а и капацитета око 100 кревета. Због потпуног немара и небриге локалних власти, он је практично неупотребљив за развој планираног масовног туризма, па се изградња нових и савремених смештајних капацитета намећу као једина решења.