Анте Ковачић — разлика између измена

Први је велики Ковачићев прозни текст ''„[[Баруничина љубав]]“'', [[1877]], роман на граници [[романтизам|романтизма]] и [[реализам|реализма]], настао на узорима [[Еуген Суе|Еугена Суеа]] и [[Оноре де Балзак|Балзака]]: мешавина динамичне и почесто невероватне радње и језичког ватромета у чему се Ковачић показао, уз [[Аугуст Шеноа|Шеноу]], једним од главних хрватских језикотвораца [[19. век]]а, по степену утицаја далеко важнији од многих академских филолога. Роман обилује ликовима фаталних жена (Софија Герштајн), прељубима, инцестом и самоубиствима, а композицијски је иновативан, и у европским размерама. Следеће године излази „''[[Смрт бабе Ченгићкиње]]''“, травестија која с правашких националних позиција исмејава [[Илирски покрет|илирску]] и [[Југославија|југословенску]] идеологију, карикирајући култно [[Иван Мажуранић|Мажуранићево]] дело. Ковачић је и аутор више значајних приповедака, међу којима се издвајају „''Ладањска секта''“ и „''Загорски чудак''“. У следећем великом роману „''Фишкал''“, [[1881]], аутор понавља своје средишње теме и стилеме: реалистички приступ који граничи с фантастиком и неретко се претвара у гротеску, ликове фаталних жена, поругљиву, па и отровну сатиру странаца (Немаца, Мађара) и јужнословенске идеологије, жестоки нападај на обамрлост хрватскога племства и бирократски менталитет, распад личности главних протагониста у лудилу или самоубиству. Пре свога магнума опуса, романа „''У регистратури''“, писац је објавио и недовршени роман „''Међу жабари''“, убојиту сатиру на онодобне политичке моћнике који су се препали у акту препознавања и спречили даљњедаље излажење (текст је излазио у подлисцима).