Немачка књижевност — разлика између измена

'''Немачка књижевност''' обухвата [[литература|литерарне]] текстове написане на [[Немачки језик|немачком језику]]. Она се не ограничава на књижевност створену у [[Немачка|Немачкој]], већ обухвата и ону насталу у [[Аустрија|Аустрији]], већем делу [[Швајцарска|Швајцарске]] и дијаспори.

Рођена у [[Средњи вијек|средњем веку]], књижевност на немачком језику је имала периоде великих достигнућа, као што је [[Штурм унд дранг]] (око 1765-1785) са [[Јохан Волфганг фон Гете|Јоханом Гетеом]] и [[Фридрих фон Шилер|Фридрихом Шилером]]. Период [[Романтизам у књижевности|романтизма]] (око 1796-1835) обележила су [[браћа Грим]] и песници [[Хелдерлин]], [[Жан Пол]], [[Новалис]] и [[Јозеф фон Ајхендорф|Јозеф Ајхендорф]]. Нешто касније се појавио [[Хајнрих Хајне]], као претеча такозване „класичне модерне“ (око 1900 - 1920их) када су доминирали [[Херман Хесе]], [[Томас Ман]] и велики аустријски песници и прозаисти: [[Рајнер Марија Рилке]], [[Роберт Мусил]], [[Артур Шницлер]] и [[Штефан Цвајг]]. Они су са [[Праг|пражанином]] [[Франц Кафка|Францом Кафком]] отворили пут у модерну књижевност. [[Нацизам]] је прекинуо овај тренд и отерао многе књижевнике у [[егзил]].

Препород немачке књижевности од 1945. добио је свој одраз у честим доделама [[Нобелова награда за књижевност|Нобелове награде]] немачким књижевницима: [[Нели Закс]] ([[1966]]), [[Хајнрих Бел]] ([[1972]]), [[Елијас Канети]] ([[1981]]), [[Гинтер Грас]] ([[1999]]), [[Елфриде Јелинек]] ([[2004]]) и [[Херта Милер]] ([[2009]]).

Немачка књижевност се појавила у време [[Карло Велики|Карла Великог]]. [[Песма о Хилдебранду]] (-{''Das Hildebrandslied''}-) из [[820.]] се сматра каменом темељцем немачке књижевности. Данас је познато само 68 стихова ове песме. Други веома стари текст на старонемачком језику (-{''althochdeutsch''}-) потиче из [[IX век|IX]] или [[X век]]а; то су [[Мерсебуршке бајалице]] (-{''Merseburger Zaubersprüche''}-), две магичне формуле на немачком језику који су једини остатак [[Пагани|паганске]] књижевне културе у немачким земљама. Неке епске песме су могуће још старије од Песме о Хилдебранду.

Епско-митолошка [[Песма о Нибелунзима]] из [[XII век]]а се сматра великим делом немачке средњевековнесредњовековне књижевности. У [[XII век|XII]] и [[XIII век]]у, дворска књижевност се развијала на средњенемачком језику (-{''mittelhochdeutsch''}-, период 1050-1350) по узору на француску дворску књижевност. Најпознатија дела су: „Гераинт“ (роман о витезу [[краљ Артур|краља Артура]] [[Хартман фон Ауе|Хартмана фон Ауеа]]), „[[Тристан и Изолда]]“ (-{''Tristan und Isolde''}-, [[Готфрид фон Штразбург]]), „Персевал“ (-{''Parzival''}-, [[Волфрам фон Ешенбах]]), лирика [[Валтер фон дер Фогелвајде|Валтера фон дер Фогелвајдеа]] и роман у 9444 стиха „Ланселот“ (-{''Lanzelet''}-, [[Улрих фон Цацикхофен]]). Почетком [[XIV век]]а књижевни опус [[Мајстор Екхарт|Мајстора Екхарта]] је представљао важан допринос [[Мистицизам|литератури мистицизма]].

[[Барокна књижевност|Барокну књижевност]] на немачком језику обележио је [[Тридесетогодишњи рат]]. Роман који најбоље описује ово доба је „Авантуре Симплицисимуса“ (-{''Der abenteuerliche Simplicissimus''}-) [[Ханс Јакоб Кристофел фон Гримелсхаузен|Ханса Јакоба Кристофела фон Гримелсхаузена]] из [[1668]]. Овај [[авантуристички роман]] прича о доживљајима младог јунака који одраста и сазрева у рату. На крају он бира живот у мирној медитацији.

У овом периоду први пут се појављују жене у књижевности, већином пишући под [[псеудоним]]ом.

[[Просветитељство|Епоха просветитељства]] била је европски феномен. Њен најзначајнији представник у немачкој филозофији био је [[Имануел Кант]] који је написао [[есеј]] „Одговор на питање: Шта је то просветитељство?“ (-{''Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?''}-). Значајан допринос су дали још [[Мозес Менделсон]] и [[Фридрих Хајнрих Јакоби]]. [[Кристоф Мартин Виланд]] је покушао да оживи грчко-римску културу вишетомним романом „Агатон“ (-{''Agathon''}-) који представља Грчку на романтичан начин. Такође је преводио [[Шекспир]]а на немачки.

У основи тадашње концепције уметности налази се тежња за хармонијом и ублажавањем супротности. Књижевници се враћају античким узорима и идеалу лепоте где траже равнотежу форме и садржине. Гете у природи тражи модел за описивање односа између свега постојећег, док тај одговор Шилер тражи у историји. На преласку из вајмарског класицизма у романтизам, појавила су се два значајна књижевника, лиричар и писац трагедија [[Фридрих Хелдерлин]], пасионирани поштовалац [[Стара Грчка|Старе Грчке]], и духовити приповедач [[Жан Пол]] (право име: Јохан Паул Фридрих Рихтер).

У другој половини [[XIX век]]а, немачка књижевност је изгубила виталност.

За поетски реализам карактеристично је избегавање великих социо-економских проблема и окретање завичају - људима и пејзажима. У центру романа, позоришних комада и песама налази се индивидуалац. Карактеристично је коришћење хумора као инструмента за дистанцирање од стварности. Ова популарна дела указују на слабости друштвеног система без намере да га нападају.

Међу значајнија дела овог раздобља спадају: „Госпођа Јени Трајбел“ (-{''Frau Jenny Treibel''}-) [[Теодор Фонтен|Теодора Фонтена]], „Ромео и Јулија са села“ (-{''Romeo und Julia auf dem Dorfe''}-) [[Готфрид Келер|Готфрида Келера]], „Коњаник на белом коњу“ (-{''Der Schimmelreiter''}-) [[Теодор Шторм|Теодора Шторма]] и „Михољско лето“ (-{''Nachsommer''}-) [[Адалберт Штифтер|Адалберта Штифтера]]. Значајна је и [[сага]] „Буденброкови“ (-{''Buddenbröck''}-) [[Томас Ман|Томаса Мана]].

Од [[1890]]. књижевност на немачком језику добила је нови замах. [[Натурализам у књижевности|Натурализам]] је био нови књижевни приступ којим су писци настојали да осветле све друштвене феномене. Без обазирања на традиционалне границе доброг укуса, тако присутне у буржоарским концептима уметности, натуралисти реални свет представљају сирово и без улепшавања. Новина је да књижевници користе [[жаргон]], дијалекте или свакодневни језик у својим делима. Индивидуални јунак који слободно бира свој пут није више у центру нарације. Већи значај добија његово окружење, порекло и време дешавања.

Патриотска књижевност (-{''Heimatkunst''}-) је блиска покрету натурализма. Најзначајнији пропагатор ове уметности је књижевник и историчар уметности [[Адолф Бартелс]] који је први пут употребио концепт патриотске уметности у свом чланку из [[1898.]] за часопис „Кунстварт“ (-{''Der Kunstwart''}-).

Овај покрет обухватао је правце [[надреализам]], [[дадаизам]], [[Експресионизам у књижевности|експресионизам]] и [[футуризам]]. У Немачкој је појава [[нацизам|нацизма]] убрзала крај ових авангардних уметничких покрета (у Европи је то био Други светски рат).

Литерарна авангарда је много пажње посвећивала иновацији и теоријском раду. Дадаисти су покушали да едукују буржоарску публику нудећи јој своју литературу бесмисла. ''Бечки акционизам'' био је покушај напада на владајући „добар укус“ реализован путем екстремних перформанса.

Карактеристичан је случај Томаса Мана. Његова су дела настала као романтично наслеђе [[Просветитељство|доба просветитељства]] где аутор у детаље истражује различите научне области. Тако у роману „[[Чаробни брег]]“ ми сазнајемо све о [[Пнеумологија|пулмонарној медицини]], док је у [[Доктор Фаустус|Доктору Фаустусу]] тема [[додекафонија]]. Упоредо са током књижевне радње он у [[дигресија]]ма излаже блиставе [[Фасета|фасете]] знања.

[[Нацисти]] су са својим вођом [[Адолф Хитлер|Адолфом Хитлером]] преузели власт у Немачкој 30. јануара [[1933]]. Све форме критичке литературе су забрањене, као и дела писаца левичара, комуниста и Јевреја. Хиљаде књига су спаљене на јавним ломачама. Од 1938. иста политика је примењена у Аустрији која је присаједињена Трећем рајху. Режимска поезија је славила домовину и немачки народ (такозвана „Поезија крви и тла“ -{''Blut-und-Boden-Dichtung''}-). То је уједно било име званичне државне идеологије. Противници режима су сурово прогањани, ако се већ нису склонили из земље. Тако су страдали [[Јакоб фан Ходис]] и [[Карл фон Осиецки]]. Остали писци су морали да прекину са радом или да пишу само о не-политичким темама.

[[Гинтер Грас]], добитник Нобелове награде за књижевност, увео је тему нацистичке Немачке у књижевност. Његова најпознатија књига је „[[Лимени добош]]“ (-{''Die Blechtrommel''}-). Он предводи генерацију писаца која тражи одговоре за своје моралне дилеме. [[Ханс Магнус Енценсбергер]], [[Зигфрид Ленц]] и [[Криста Волф]] припадају тој групи писаца.

Савремена немачка литература често наглашено истиче своју политичку индиферентност бавећи се, рецимо, аутобиографским темама. Значајан изузетак је [[Елфриде Јелинек]] чије дело припада политички и [[Феминизам|феминистички]] ангажованој литератури.