Руско-турски рат (1768—1774) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м исправљање правописних и других грешака |
|||
Ред 25:
}}
'''Први руско-турски рат''' ([[1768]] — [[1774]]) је припреман дуго и темељно. Циљ [[Русија|Русије]] био је да изађе на топло море, у овом случају [[Црно море]]. Зато је руска тајна дипломатија кренула у озбиљне припреме и у том циљу је успела да у [[Европа|Европи]] подбуни [[Грчка|Грке]], [[Румунија|Румуне]] и [[Црна Гора|Црногорце]]. Расплинути на више фронтова [[Турска|Турци]] су из њега изашли поражени.
Последица рата било је велико слабљење Османског царства. Русија је обезбедила излаз на Црно море, као и право да се меша у унутрашњу политику Турске у питањима заштите [[Хришћанство|хришћанских]] народа.
== Узроци рата ==
Избијање рата је била последица затегнуте ситуације у [[Пољска|Пољској]] где су се племићи побунили против власти краља [[Станислав II Поњатовски|Станислава II]], некадашњег љубавника и марионете [[Катарина Велика|царице Катарине]]. Ови племићи су напали трупе које је Катарина послала у помоћ краљу, а затим се повукли у суседне земље. Једна група руских [[козак]]а је 1768. упала у град [[Балта]] у потери за пољским устаницима. Кримски Татари су због тога пожалили султану [[Мустафа III|Мустафи III]] у [[Цариград]]у. Тако је султан [[25. септембар|25. септембра]] [[1768.]] прогласио рат Русији и успоставио савез са пољским устаницима. Русија је добила подршку [[Велика Британија|Велике Британије]] која је омогућила несметан приступ руских бродова Средоземљу.
== Ток рата ==
Иако је Османско царство објавило рат, Турци нису узели иницијативу у рату, јер им је током целог рата недостајала права стратегија. То је дозволило генералу [[Александар Суворов|Суворову]] да угуши побуну у Пољској и 1768. заузме [[Краков]]. За то време [[Руска балтичка флота]] је фебруара 1770. стигла до [[Мореја|Мореје]] (у [[Грчка|Грчкој]]), где су помоћу шпијуна иницирали неуспели [[Орловљева побуна|народни устанак]]. Ипак, Турци су морали да војску из Украјине пошаљу у Грчку, што се закомпликовало после уништења турске флоте у поморској [[Битка код Чешме|бици код Чешме]] која је трајала од 5. до 7. јула.
Истог дана када је адмирал Орлов поразио Турке на Егејском мору, фелдмаршал [[Пјотр Румјанцев]] је у Украјини поразио Турке и њихове савезнике у [[Битка на реци Ларга|бици на реци Ларга]]. Две недеље касније Руси су однели још већу победу у [[Битка код Кагула|бици код Кагула]]. Изненадни напад на полуострво [[Крим]] принудио је татарског кана да пошаље свога сина у [[Петроград]] да преговара о миру. Тиме је кримска татарска држава окренула леђа сарадњи са Османским царством.
Суворов је 1773. завршио кампању у Пољској и прешао да се бори у Украјини. Ту је ређао победу за победом и стекао репутацију непобедивог генерала. Османско царство је 1774. затражило да преговара о миру.
Ред 48:
Успех који је у овом рату имала царица [[Катарина Велика]] може делом да захвали устанку у [[Северна Америка|Северној Америци]] због којег је велика савезница Турске и заштитница турских интереса — [[Велика Британија]], привремено више била окренута себи и сопственим проблемима, него Босфору.
У исто време, у Црној Гори је
Србија је обезнарођена и поучена последњим репресалијама и егзодусима крајем [[17. век|17]]. и средином [[18. век]]а захваљујући опортунизму православног монаштва које је требало да преузме организацију устанка у [[Србија|Србији]], успела да остане по страни од овог рата и да тиме купи време до следеће прилике тј. до почетка [[19. век]]а када је свој национални пројекат успела да изведе до краја.
| |||