Школа средњег пута — разлика између измена

м
Bot: formatiranje referenci
м (r2.7.2+) (Робот: измењено th:มัธยมกะ)
м (Bot: formatiranje referenci)
{{будизам}}
'''Мадхјамика''' ([[санскрт]]: माघ्यमक) је школа [[будизам|будистичке]] филозофије коју је утемељио [[Нагарђуна]] (око [[150]]. године) и чије средишње учење представља испразност ([[шуњата]]) свих емпиријских појмова, као што је [[дхама]], или [[пет састојака]] егзистенције које заступа [[теравада]]. Збога фирмације принципа шуње школа мадхјамике је позната и као '''шуњавада'''.<ref name=autogenerated1>Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.</ref>
 
Схватање о шуњати се среће већ у литератури прађна-парамите; Нагарђуна је то схватање преформулисао поставивши темеље новој школи будистичке филозофије. Критика коју је ова [[махајана|махајанска]] школа усмерила против тераваде односила се на недоследност [[абхидхама|абхидхаминог]] метода анализе појмова. Иако је одбацивао представу о стварном, вечно постојећем сопству и рашчлањивао људску јединку на [[кханда|кханде]], а кханде на дхаме, овај метод се ипак зауставио код дхами, потврђујући њихово постојање. Према мадхјамики ради се о произвољном застоју у аналитичком методу; и дхаме су представљале појмове који се морају схватити само као привремене станке у аналитичком процесу. По мадхјамики, ни [[дхама|дхаме]] не поседују реалност пошто је она истински празна (''шуња'') од свих појмовних конструкција. Дхаме немају засебну природу као што се то тврди у тхеравади - њу поседује само Апсолут. Мадхјамика је на тај начин представљала доктрину о Апсолутном које се може остварити само кроз прађну, тј. мудрост, или интуицију.<ref>Trevor O.name=autogenerated1 Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.</ref>
 
Школа мадхјамике је сматрала да се ово схватање налази између доктрине која потврђује јаство ([[атман]]), и теравадинске доктрине која одбацује јаство (наирјатман); отуда назив „средњи пут“ (мадхјамика даршана), по коме је ова школа постала позната. Тај назив, пак, изгледа није користио сам Нагарђуна, а ни његов савременик [[Арјадева]]. Након што су Нагарђуна и Арјадева формулисали средишњи принцип мадхјамике, уследила су три развојна ступња, и то: (1) раздвајање у две школе, прасангику, коју је представљао Будхапалита, и сватантрику, коју је заступао Бхававивека; (2) потом, у раном VII веку Ћандракиртијево поновно афирмисање истрајније прасангике или метода "[[reductio ad absurdum]]" као норме за мадхјамику, и (3) на крају стапање мадхјамике са школом [[јогачара|јогачаре]], које су обавили Шантараксита и Камалашила<ref>T. R. V. Murti, The Central Philosophy of Buddhism, 1955.</ref> Овај облик мадхјамике постао је преовлађујућа филозофија у [[тибетански будизам|тибетанском будизму]].
1.572.075

измена