Дионисије Миковић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м godina rodjenja i smrti |
м srpski navodnici |
||
Ред 22:
Димитрије Ђ. Миковић, у калуђерству Дионисије, родио се у Паштровићима, на Челобрду, 1861. године од оца Ђура и мајке Стане, рођ. Кажанегре. У раном детињству тешко се разболео и после чудесног оздрављења у манастиру Прасквици, родитељи га, према завештању, у петој години живота предају манастиру да изучава богословске науке. После дванаест година учења, пред епископом Герасимом Петрановићем положио је све испите са највишом оценом. Са осамнаест година се закалуђерио и пароховао у манастирима Прасквици, Градишту и Дуљеву. По сопственој жељи отишао је y манастир Бању, где је радио на васпитању и образовању младих калуђера. Због његових заслуга, [[епископ Герасим]] га је произвео за игумана, 6. децембра 1891. године у катедралној цркви Св. Николе у [[Котор]]у.
Дионисије Миковић се књижевним прилозима први пут јавио [[1881]]. године у „Словинцу", а потом је постао сарадник најзначајнијих оновремених књижевних часописа: „Јавора", „Гласа истине", „Гласа Црногорца", „Српског листа", „Луче", „Просвјете", „Босанско-херцеговачког источника", „Дубровника" и „Босанске
Дубоко [[родољубље]] и [[патриотизам]] игуман Дионисије је исказао кроз књижевни и публицистички рад. Аутор његовог животописа у „Босанској вили" Богдан Р. Милановић, забележио је и следеће: „Цио његов живот и није ништа друго, до ли само дворба и угодба високијем идеалима: Српству и
„Силан дуг дугујем роду и цркви, па ваља да допринесем и ја бар камичак, на онај олтар јединства српског, основани у сваком племенитом и родољубном српском срцу; и да по дужности послужим својим скромним силама Богу и народу!" - одговарао је игуман Дионисије пријатељима, забринутим за његово здравље.
Ред 35:
== Књижевни и научни рад ==
Дионисије Миковић се први пут јавио у „Босанској вили" 1887. године, и то као сакупљач. У броју 20. од 16. октобра објављенаје народна песма ''Ђевојка бор садила'' „Из непечатане збирке српскијех народнијех пјесама Дионисија
У „Босанској вили" од 1888. до 1904. године објављено је и тринаест оригиналних радова Дионисија Миковића: поетских, прозних, етнографских, књижевно-критичких и културно-историјских. Његов најобимнији рад штампан у Кашиковићевом часопису свакако је студија о манастиру Режевићи: ''Српско-православни св.-успенски манастир Режевићи у Пљаштровићима у Боци Которској''. Ова својеврсна монографија манастира Режевићи излазила је у десет наставака 1899. године, од другог до последњег броја тог годишта
Дионисије Миковић је објавио и књигу из црквене историје ''Српско-православно Бококоторско владичанство'' ([[Дубровник]], [[1907]]-8), о чему је „Босанска вила’’ известила у броју 8. из 1907. године. [[Српска краљевска академија]] наградила је овај рад из фонда архимандрита Нићифора Дучића са 30.000 динара у злату.
| |||