Сергеј Рахмањинов — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м исправљање правописних и других грешака |
м srpski navodnici |
||
Ред 71:
Његова камерна музика обухвата „Елегични трио“ (Оп. 9, 1893.), клавирски трио написан у сећање на [[Петар_Иљич_Чајковски|Чајковског]] и састоји се из три става (Moderato, Quasi variazione, Allegro risoluto). Такође, добро је позната и „Соната за чело и клавир“ (Оп. 19, 1901.), коју је посветио свом пријатељу, врсном виолончелисти Брандукову и које открива његово необично детаљно знање о експресивним квалитетима виолончела, али и клавира; јер се клавир у већини тактова не понаша као подређени, већ каткад и доминантни партнер.
Мада Рахмањинов није првенствено познат као оперски композитор (написао је свега три опере), ипак се сви слажу да је у партитурама његових [[опера]] постигао један завидни врхунац. Нарочито то важи за [[Алеко]] коју је волео Чајковски и најчешће је, због структуралних сличности упоређивао с Леонкаваловом Кавалеријом рустиканом. Рахмањинов је за тему узео поему [[Александар Пушкин|Александра Пушкина]] Цигани. Алеко, младић који на страсан и уверљив начин показује жељу за једним неспутаним животом и слободном љубављу, страдаће када тим начелима придружи горљиву посесивност. Али, Рахмањинов ће га и тада сликати с великим симпатијама, дајући у Алеку по први пут велики замах свом мелодијском стилу и сјајно оркестриравши ову "
Овај колосални пијаниста најрадије је свирао музику Фредерика Шопена, Франца Листа и Роберта Шумана, а с изузетком Другог клавирског концерта сасвим ретко је изводио своја дела. Увек је говорио да су му своје композиције превише дуге; често их је скраћивао па је шта-више и другим пијанистима говорио да учине исто.
| |||