Петар Коњовић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 23:
:''"Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју литургију, у којој је било вероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разуме се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: - Ово није опера!"''.
Када се Коњовић са мучном, аскетски стеченом уштеђевином и са десетак кила [[Композиција (музика)|композиција]], међу њима и са читавом опером, појавио пред ректором Прашког конзерваторијума, овај се исто тако зачудио, подсмехнуо, чувши да овај панонац-балканац може с то мало новаца да изгура само двадесет месеци. Па ипак, прелистао је партитуре и утврдио „да га треба пустити одмах у другу годину“. Било је то [[1904]]. године.
Две године потом, ангажован је као хоровођа и наставник у [[Земун|Земуну]], да би касније предавао у Српској музичкој школи у [[Београд|Београду]], све до I светског рата, када се враћа у [[Сомбор]]. Ту прерађује своју прву оперу, која, тако измењена, праизведбу доживљава у [[Загреб|Загребу]], али због ратне цензуре, као ''[[Женидба Милошева|Вилин вео]]''. После дужности инспектора за музику у Министарству просвете (1921.) постаје директор Опере у [[Загреб|Загребу]] (до [[1926]].), да би након тога био управник позоришта у [[Осијек|Осијеку]], па у [[Сплит|Сплиту]] и [[Нови Сад|Новом Саду]]. 1933. се враћа у [[Загреб]] где остаје до 1939. када је постављен за професора Музичке академије у [[Београд|Београду]], чији касније постаје и ректор. 1946. је изабран у звање редовног члана Српске академије наука и уметности (САНУ), на челу чијег се Музиколошког института налазио од [[1948]]. до [[1954]]. године. 1960. године добио је Седмојулску награду СР Србије за животно дело.
| |||