О развоју навигације у [[стари век|старом веку]] мало се зна. Најстарији начин навигације је пловидба дању у видокругу [[копно|копна]]. Од [[навигациона опрема|навигационих помоћних средстава]] употребљавао се једино ручни дубиномер. Пловидбу ноћу и [[оријентација|оријентацију]] према [[звезда]]ма око 15. века п. н. е. описује [[Хомер]] у [[Одисеја|Одисеји]].
[[Грци]] су преваљени пут и удаљеност мерили у [[стадијум]]има (око 1 / 10 [[Наутичка миља|М]]); уз обалу су се оријентисали помоћу маркантних природних и вештачких објеката на копну ([[светионик|светионици]], [[храм]]ови), а на отвореном мору по небеским телима и ветровима. Редовност [[монсун]], а на [[Индијски океан|Индијском океану]] навела је грчког поморца [[Хипал]]а (-{Ιππαλος}-) да под ветром плови из [[Арабија|Арабије]] право у [[Индија|Индију]].
