Лука Радоњић — разлика између измена

*O Луки Радоњићу се мало зна и стога што је историографија усмјеравала пажњу само на један, временски веома кратак, одсјечак његовог живота – учешће у побуни против књаза Данила почетком 1857. године, инспирисаној од стране руског конзула у [[Дубровник|Дубровнику]], [[Стремоухов|Стремоухова]], са Ђорђијем Петровићем и Милорадом Медаковићем као главним завјереницима. У сукобу са књазом Данилом и политичким центром око њега, којим доминира енергична личност књажева брата војводе Мирка, неки главари црногорски (поготово претенденти на пријесто), морали су поћи у емиграцију: Перо Томов Петровић, Ђорђије Савов Петровић, сердар Мило Мартиновић, '''сенатор Лука Радоњић'''. Главни оптужни материјал против Радоњића, поред усмених саопштења у истрази, била су наводно писма руског генералног конзула, чији је садржај оптуживао Стремоухова као организатора побуне. Та је писма војвода Мирко послао књазу Данилу. Пошто ''„ ни једно историчару досад није пошло за руком да види оригинале ових писама“'''''Подебљан текст''', вјероватно је у питању исконструисано доказно средство, што се неријетко употребљава против политичких противника. Послије избијања „побуне“, на [[Цетиње|Цетињу]] је почела да се спроводи истрага против Радоњића, а која је имала карактер грубог политичког процеса, без икаквих судско-процесуалних и кривично-правних обиљежја, на што је истражитеље обавезивао и Земаљски законик“. Наивни и изманипулисани Радоњић, завршио је прво у црногорском, а потом и у которском затвору, да буде пуштен тек априла исте године. Наиме, по писању [[Томица Никчевић|Томице Никчевића]] у „Политичке струје у Црној Гори у 19. вијеку“, све се одвијало овако: „ Удружени емигранти наставили су организовање политичке борбе у Црној Гори. Они су припремили још низ завјера против књаза Данила. Политичке емигранте у [[Аустрија|Аустрији]] помагала је и [[Русија]]. Емигранти су хватали везе с руским конзулом у Дубровнику, који је, због политичког приближавања кнеза Данила [[Француска|Француској]], настојао да окупи непријатеље кнеза Данила и да их организује у Црној Гори и иностранству. Док се кнез Данило налази у [[Париз|Паризу]], руски [[конзул]] је припремио и извео једну пропагандно-политичку аферу у Црној Гори с Луком Радоњићем, који је, наводно требало да покуша са извођењем преврата у Црној Гори. Из података се види да је руски конзул Стремоухов био у преписци с Радоњићем и да га је овај посјећивао док су радили на припремању планова око извођења те афере. Стремоухов је Радоњићу обећао новчану помоћ у износу од 50.000 [[фјорин|фјорина]] “на трошак бунта”. Ради извршења ових планова и тобожњег преузимања власти, Радоњић је пошао у Црну Гору, али је на путу био „откривен“ и ухваћен од стране [[Јоле Пилетић|Јола Пилетића]], [[Машо Врбица|Маша Врбице]], попа [[Миња Радоњић|Миње Радоњића]] (брата [[Иво Радоњић|Ива Радоњића]]) и других, те предат Мирку Петровићу, који га је ухапсио у Цетињу. Преварен и изигран, Радоњић није могао имати никаквог успјеха. Послије дужег боравка у затвору, Лука Радоњић је пуштен на интервенцију Аустрије и по дозволи кнеза Данила. [[Кнез Данило]] је одлучио да се Лука Радоњић ослободи затвора као аустријски грађанин, зато што је у то вријеме очекивао рјешење међународног положаја Црне Горе, па је морао избјегавати теже заплете с Аустријом. У марту, пошто се вратио из Париза и послије детаљног саслушања Радоњића, књаз Данило је обавијестио [[гувернер|гувернера]] [[Даламција|Даламације]], [[Мамула|Мамулу]], да је Радоњића ослободио затвора као човјека који је насјео руским пропагандним наговорима“.