Пријатељи (мемоари) — разлика између измена

[[1941]]. године да не би била ухапшена од стране специјалне полиције, Госпођа (како су је сви, па и [[Тито]] и [[Иво Лола Рибар]], звали) се склонила у село Страгаре, у кућу Дуле и Светислава-Тиле Јовановића (кога су [[1944]]. заклали [[четници]]). Ту је и упознала Добрицу Ћосића, који је у то време био партизан. После рата, Ћосић и његова супруга Божица су живели са Госпођом у Београду, али како је Ћосићева кћерка Ана (рођена [[1954]].) расла, то је угрожавало Госпођин мир и комфор, па су [[1957]]. морали са тугом да се растану. Од Госпођиних политичких пријатеља, после рата најоданији јој је остао [[Петар Стамболић]], који је до њене смрти [[1981]]. бринуо о њој. У Ћосићевом сећању она је остала "у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа"Госпођа“.

Иако је Ћосић аутоматски имао жељу да дружи са Лулетом (како су Исаковића сви звали), жеља му се није остварила, пут их је одвео у различите партизанске одреде и следећи пут ће се срести тек октобра [[1944]]. године у тек ослобођеном [[Београд]]у. [[22. октобра]] у "Мањежу" одржан је први омладински митинг на коме су говорили Антоније Исаковић, члан Полит одела тринаесте пролетерске дивизије и Добрица Ћосић, члан Секретаријата уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Њих двојица су ноћ после митинга провели препричавајући један другоме ратне године од њиховог последњег сусрета. Како Ћосић каже "те ноћи утемељили су пријатељство до гроба"гроба“. Своје пријатељство ускоро ће претворити и у кумство: [[14. септембра]] [[1947]]. на венчању Добрице са супругом Божицом, поред вајара [[Сретен Стојановић|Сретена Стојановића]], други Ћосићев "сведок" био је Луле. На свадби Антонија Исаковића кумови су били [[Оскар Давичо]] и Добрица Ћосић, па се тиме њихово кумство удвостручило.

Ћосић и Исаковић су током свога шезедесетогодишњег пријатељства имали успона и падова. Ћосић Лулета назива писцем "непоколебљивог патриотизма и демократског, хуманистичког национализма"национализма“. [[1966]]. Исаковић се заједно са Ћосићем на седници [[Централни комитет|ЦК]] [[СК Србије]] супротставио оптужбама којима је политички ликвидиран [[Александар Ранковић]]. Приликом афере око [[Меморандум САНУ|Меморандума САНУ]], Ћосић је био један од академика које се супротставио хајци на Исаковића и остале писце нацрта Меморандума. Ћосић и Исаковић имали опречна мишљења [[1992]]. и [[1993]]. у време када је Ћосић био председник Југославије. Добрица о томе каже : ''"Ми више нисмо у свему били политички истомишљеници као некад; и даље смо остали нераскидиво певезани старим, оданим пријатељством и узајамном братском бригом"''. Антоније Луле Исаковић умро је [[13. јануар]]а [[2002]]. године.

Ово поглавље романа је најдуже, јер у њему Ћосић описује и највише пријатеља и пријатељстава. Добрица Ћосић је први контакт са [[Мића Поповић|Мићом Поповићем]] имао јануара [[1945]]. године, када му је као уреднику "Младог Борца" стигло Поповићево писмо у коме он тражи да се распореди у борбену јединицу како би осетио жар борбе и добио мотиве за слике. Ћосић је био импресиониран том храброшћу, јер је у то доба отворен крвави Сремски фронт. Молба му је услишена и он је послат на Фронт, где је код Грачанице и рањен. [[Мића Поповић]] је први пут чуо о Ћосићу од своје девојке, скојевке, коју је Добрица "комунистички критиковао, јер воли једног декадента"декадента“. Убрзо су се и упознали. У то доба [[Мића Поповић]] (или како су га пријатељи тада звали "Фама Фамић") је написао новелу "Свети Антун", коју је одушевљени [[Борислав Михајловић Михиз]] назвао "нашом најбољом ратном прозом"прозом“. Прочитавши је, Михизово мишљење је потврдила и [[Исидора Секулић]].

Све што је Ћосић написао после "[[Бајка|Бајке]]", коју је читао у рукопису и сматрао "генијалном књигом", а Ћосић ју је посветио иако су се били разишли пре но је књига објављена, Давичо је сматрао "слабом литературом, са непријатељском антикомунистичком тенденцијом"тенденцијом“. Убрзо је Ћосић скинуо посвету Давичу са следећег издања "Бајке", чему су се Добричине супруга Божица и кћерка Ана (чији је Оскар био кум, па јој је дао и име своје јунакиње у роману "Песма") противиле.

Удаљили су се када је заснован модернистички покрет и када су се српски писци поделили на "реалисте" и "модернисте": Ћосић је био "модерниста", а Младеновић "реалиста"реалиста“. У идеолошким спорењима њих двојица су се на партијским састанцима и жестоко сукобљавали.

Академика Рашковића Добрица је први пут видео [[1965]]. у [[Херцег Нови|Херцег Новом]], на симпозијуму "Наука и друштво", а пријатељи су постали "одједном, у првом разговору једног поподнева у соби [[хотел Москва|хотела Москва]] [[1977]]. године"године“. Од тада су били блиски пријатељи: "''Пријатељевали смо породично и колективно. Десетак година смо Божица и ја по двадесетак дана летовали у његовој кући у Примоштену са [[Танасије Младеновић|Тасом и Олгом Младеновић]], [[Матија Бећковић|Матијом и Вером Бећковић]]. Сви моји пријатељи били су и Јовини пријатељи и сви његови пријатељи су били Тасини, Матијини и [[Момо Капор|Момини (Капор)]] пријатељи: толику је душевну снагу и моћну памет и привлачност имао Јован Рашковић. Свако ко је разговарао с тим човеком зажелео је и да буде пријатељ са њим. Неком магијском снагом је привлачио људе и задобијао њихово поверење.''" Ту кућу су касније усташе минирале.