Леандро Фернандез де Моратин — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
враћен обрисани текст
Ред 101:
 
== Комедије ==
===''' Старац и девојка''' '''({{јез-шпа|{El viejo y la niña}}-)'''===
 
Прва Моратинова комедија издата [[1790.]] године. Написана је у осмерцу, а њен стих подсећа на стих дела [[Девојачко „Да“]] ({{јез-шпа|El sí de las niñas}}). У овој комедији млада Изабела, иако заљубљена у дон Хуана, удаје се за старог дон Рокеа, јер је зли старатељ увери у лажну причу о дон Хуану. Конфликт настаје када похлепни старац посумња у верност своје жене. Приморава дон Хуана да се пресели, а младу Изабелу одводи у манастир. Тема ове комедије је непожељни брак, послушно прихваћен као обавеза између особа различите старосне доби. Аутор такође истиче фигуру мужа. Представља га као изразито окрутног и користољубивог. Суштина [[комедија|комедије]] је изражена кроз [[дијалог]], говор је јасан, без извештачености. Патетичне ситуације и несрећа која која доводи до решења претвара ову комедију у нешто више од обичне, тако да се чак и приближава трагедији.
 
===''' Барон''' '''({{јез-шпа|{El barón}}-)'''===
 
Комедија Барон је објављена [[1803.]]год. Настала је као [[оперета]], касније прилагођена као [[комедија]]. Ова комедија говори о користољубивом браку, али садржи и нешто важније као што су лажне фигуре које се на веома ружан начин поигравају са осећањима ближњих, а такође и комичне жеље за социјалним напретком. Протагониста је лажни барон који се служи обманама како би се оженио младом Изабелом, која је заљубљена у Леонарда, и тако добио посед богатих сељака. Изабелина мајка, Моника, жртвује ћеркину срећу зарад лажне племићке титуле. Једини који јасно види праве намере барона јесте Изабелин ујак дон Педро. Он брани љубав Изабеле и Леонарада и покушава да убеди своју сестру у неоснованост њене идеје. На крају се откривају праве намере лажног барона и све се решава на најразумљивији и најприроднији начин.
 
===''' Лицемерка''' '''({{јез-шпа|{La mojigata}}-)'''===
 
Ова Моратинова комедија написана је [[1791]]. године, али није објављена све до [[1804]]. године. Говори о различитом васпитању две сестре Инес и Кларе од стране њихових очева, дон Луиса и дон Мартина, који су имали изразито различит карактер. Сваки је едуковао ћерку на свој начин што је и резултирало обликовању две сасвим супротне личности. Инес, ћерка дон Луиса, је једна искрена и природна девојка која сасвим слободно изражава своја права осећања. Напротив, Клара се претворила у лицемерну и лажну девојку спремну на све да добије наследство како би избегла строги родитељски надзор. Радња се закомпликује када Клаудијо, бесрамни младић, дође са намером да ожени Инес и заљуби се у Клару. После много порицања Клара признаје своју љубав и тајно се удаје како би добила обећано наследство, али ипак наследство добија Инес која га великодушно дели на пола. Комедија се завршава Клариним извињењем и кајањем.
 
===''' Нова комедија''' '''({{јез-шпа|{La comedia nueva}}-)'''===
 
Комедија написана у [[проза|прози]] и објављена [[1792]]. године. Оно што је битно за ову комедију јестејесу опис карактера и критика позоришта тог времена.
===''' [[Девојачко „да“]]''' '''({{јез-шпа|El sí de las niñas}})'''===
Девојачко „да“(шпански: {{јез-ес|El sí de las niñas}}) је неокласичарска комедија Леандра Фернандеса де Моратина (Leandro Fernández de Moratín) написана 1801. године, а први пут изведена на позорници 1806. године у позоришту Крус, у Мадриду. Комедија је доживела огроман успех и била је репризирана 26 дана без прекида. У Девојачком „да“ је обрађена тема- бракови између младих девојака и старијих имућних мушкараца који настају по жељи девојчиних родитеља и на тај начин је спутавају да покаже своја осећања и сама изабере. Ово је тада била актуелна тема. Моратин посвећује поруку и родитељима да треба да буду умеренији у васпитавању деце. Девојачко „да“ осликава његову тврдњу из дела -{Orígenes del teatro español}- где каже да дело треба да буде имитација стварног живота и да на крају дела треба да се истакне истина и одређене врлине, а да мане приказане у делу испадну смешне.
 
==Литература==