Мигел де Сервантес — разлика између измена

м (Међувики за изабране чланке за es:Miguel de Cervantes)
[[Ритер]]ска књига је рани облик [[роман]]а израстао из епа. На њега Сервантес надовезује. Али он [[фабула|фабулу]] ритерских подвига повезује са стварношћу пикарескне литературе. Оно ново чему он даје облика више је од вагабундског романа, романа о Пицару, то је збирна слика друштва и заокружено огледало његова доба.
 
Књига »Дон Кихот« написана је као [[сатира]] на [[ритерскивитешки роман]]. Сервантес је непоштедним смехом убио ону набујалу књижевност што је, отуђена од стварности, створила удешен, херојски искићен, сладуњав свет [[привид]]а.
Тај [[витез]], међутим, који јури за саблашћу прошлости, није само луда. Што га покреће да напусти свој дом да би следио опасни снени пут маште, то је предавање општим [[идеал]]има. Велика љубав и осећање са[[одговорност]]и за збивања свога доба. Та несебична преданост чини од смешне фигуре у исти мах правог јунака, који као пријатељ људи — па ма и погледа окренута назад — постаје мученик.
 
Како би се друкчије могао тумачити сусрет са тужним [[галијатгалијатом]]има које воде на ланцу кроз земљу? »Ови људи иду само под морање куд их воде, а не од своје воље«, каже витез Санћу. А [[СанћоСанчо Панса|СанћоСанчо]] одговара: »Тако је.«
»Е па«, на то ће његов господар, »ево прилике да вршим свој позив, да уклањам неправду и притекнем у помоћ невољнима и потлаченима«.
Само у «комичном виду смео је овај јунак да се залаже за правду и истину. И само са шеретском капом на глави сме да се изрече критичка мудрост доба. Ко није сањарио о љубави која постоји само у машти, као Дон Кихоте о својој [[Дулсинеја|Дулсинеји]]? И ко би од нас могао рећи да увек може да разликује берберски тањир од чаробнога шлема?
»Сви Дон Кихоти бивају прегажени од свиња, и то управо на крају свог живота. То је последњи данак што га морају платити грубој случајности, равнодушном и дрском несхватању. То је шамар [[фарисеј]]а. Потом могу да умру. Прошли су кроз огањ и стекли су бесмртност«.
 
[[Слика:RamboTrut.jpg|мини|десно|250п|[[Рамбо Амадеус]] као [[Дон Кихот|Дон Кихоте]] и његов верни [[Трут]] као [[СанћоСанчо Панса]] у [[перформанс|перформансу]], који је организовао [[Институт Сервантес]].]]
 
»ElВелеумни ingeniosoплемић hidalgoДон DonКихот Quijoteод de La ManchaМанче«, је најзначајније дело Шпанског духа. Не као историјска [[реминисценција]], него као живо уметничко дело. Доживљујући ове судбине, што их је оцртао шпански песник, можемо и данас као и пре да се смејемо, да тугујемо и да се учимо љубави.
Стотине и стотине тумачења пуниле су све новим симболима ово дело, које је Сервантес писао насмејаних усана а крвава срца. На узвишеним штакама Дон Кихота шепурили су се многи који су смишљали да њима узвисе своју маленкост. Други су из метежа пустоловина начинили причу за децу. '''Треба га читати пажљиво и с љубављу. Срца отворена широм. Јер много што шта Сервантес казује шапатом и завијено. Са дискретним мигом усана, као иза њега [[Свифт]], [[Волтер]], [[Анатол Франс]].'''
 
Многа аналогија постоји између живота писца и живота његова створа. Али можда је у свакој великој фигури књижевности садржано нешто [[аутобиографија|аутобиографије]].
По изласку прве свеске Дон Кихота настаје, злобом судбине, дуга пауза ћутања. Осам година за њим штампане су »NovelasУзорне ejemplaresновеле«, следеће године »Пут на Парнас«, а годину дана касније »Осам комедија и осам међуигара«. Исте године, 1615, појављује се дуго очекивани други део Дон Кихота.
Величанствена проза »NovelasУзорне ejemplaresновеле«, обликована новом друштвеном вољом, наџивеланадживела је позоришне комаде, који су већим делом пали у заборав. Они су по форми сродни са [[мистерија]]ма. Али су по свом духовном садржају смели и богати, као и све што је Сервантес створио. Један од тих комада, »НуманциаНумансија«, посвећен је борби оногтог шпанског града који је радије хтео да пропадне него да дозволи да га подјарме римске легије: мртва [[Шпанија]] може да има свога [[Сципион]]а, жива не.
 
Било је већ говора о слави мудрости и човекољубивости Сервантеса. Још коју реч о његовом крају.
[[19. април|19. априла]] [[1616]]. пише посвету грофу Лемосуод Лемоса у своме делу ПерсилеусПерсилес и СигисмондаСигисмунда:
 
<center>Са ногом у стремену,<br>
Посвећујем ти ово...</center></br>
 
Четири дана касније умро је, истога дана када је [[Шекспир|ШекспираШекспир]] заклопио очи. Двеста година по његовој смрти ушао је исклесан из камена у [[Мадрид]], у ожалошћени град. А у мрачне дане када је и овај споменик изложен разарању, не треба заборавити: Ко тражи истину, трајнији је од камена.
 
(приређено према предговору Пјера Мерина)
54

измене