Боетије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
|||
Ред 9:
До 510, са само тридесет година, унапређен је у звање конзула; дванаест година касније доживео је да његови млади синови постану конзули, а већ следеће године као magister officiorum успео се на положај поверљивог саветника краља Теодорика.
У међувремену Боеције је некако нашао времена да створи библиотеку енциклопедијског обима - делом сачињену од сопствених списа, делом од превода са грчког. Он је измислио име quadrivium (испрва quadruvium) за једну врсту образовног програма. Четири „математичке“ дисциплине (аритметика, музика, геометрија и астрономија) представљале су пут ка познавању нумеричких „суштина“ које су неоплатонисти називали јединим правим објектима сазнања. Боеције је написао расправу о свакој од математичких дисциплина. Његови списи Аритметика и Музика (прво дело [[Теорија музике|музичке теорије]] за које се зна на хришћанском Западу) одржали су се и постали стандардни текстови средњег века. Тако је за читаоца са латинског, ученог човека средњег века, Боеције сачувао „основне елементе уметности и науке
Quadrivium и trivium су заједно обухватали седам слободних уметности. Боеције је такође обезбедио базичне текстове за проучавање аристотеловске логике у средњем веку. У своја четири теолошка трактата о природи Бога и Христовој личности обезбедио је модел сређњовековног схоластицизма, прототип за светог Тому Аквинског, и тако стекао звање Првог схоластичара. Боеције је користио „теологију“, за којом се као што смо видели трагало барем још од Фила у првом веку, да опише филозофско истраживање природе Бога. Он му је, исто тако, дао строги аристотеловски карактер који ће седам векова касније уродити плодом у делу Summa Theologica св. Томе Аквинског (отприлике између 1265. и 1293.).
Учени Касиодор, Теодориков државни секретар, упутио је похвале двадесетпетогодишњем Боетију. „Кроз твоје преводе Италијани читају Питагору музичара, Птолемеја астронома, Никомаха аритметичара, Еуклида геометра, док теолог Платон и логичар Аристотел воде расправу римским гласовима; ти си механичара Архимеда вратио Сицилијанцима на латинском." Боеције је још као младић обзнанио даје његов животни подухват да „обичаје наше Државе подучи умећу грчке
[[Слика:Boethius imprisoned Consolation of philosophy 1385.jpg|мини|лево|Боетије у тамници]]
Боецијев кобни пад у краљеву немилост, сасвим по моделу аристотеловског трагичног хероја, начинио га је творцем класичног дела пуног утехе за касније векове. Лична несрећа, затворска изолација и одвојеност од књига подстаћи ће нову, сасвим оригиналну визију. Он је успео да преведе и преобрази истанчаности Платона и Аристотела у популарну филозофију. Боецијева лична трагедија представљала је симптом несигурности онога доба, супарништва Источног и Западног царства. Теодорик Велики постизао је у почетку спектакуларне успехе у унапређењу продуктивне коегзистенције између Гота и Римљана. Прогласивши све (укључујући своје готске саплеменике) правно подређеним римском праву, инсистирао је на толеранцији ортодоксних католика и сигурности за незаштићене Јевреје. Међутим, стишавање шизме између Источне и Западне цркве потхранило је Теодорикове страхове да ће се римски поданици одрећи његове владавине у корист источног православног цара. Када је римски сенатор Албиније оптужен за писање издајничких писама цару Јустинијану, Боеције је импулсивно протестовао. „Сенат, и ја сам, криви смо за исти злочин. Ако смо ми невини, Албиније има подједнако право на заштиту закона." Сматрајући ово признањем кривице и налазећи потврду у фалсификованом писму Боетија источном цару, несигурни Теодорик ухапсио је Боетија под сумњом да је починио велеиздају.
Ред 20:
[[Слика:Tomba di Severino Boezio.jpg|Боецијева гробница у Сан Пјетру ин Сијел де Оро|200п|десно|мини]]
Заточеништво које му је пружило нежељени одмор од службених дужности присилило је Боетија да се усредсреди на питања коби и судбине, а његово трајно вредно дело Утеха филозофије представљало је творевину ове две последње бедне године Боецијевог живота. Гибон, увек непријатељски настројен према метафизици, сматра га „злата вредним делом... које исказује неупоредиве одлике независно од варварства онога времена и ситуације
== Дело ==
Ред 26:
{{цитат3|Ако је срећа највеће добро бића, које живи по разуму, и ако оно, што се на било који начин може одузети, није највеће добро, јер се пред њим истиче оно, што се не може уграбити, очито је да несталност удеса не може потпомагати стицање среће. Притом онај, којег вуче та непостојана срећа, или зна да је она непроменљива, или не зна. Ако не зна, како ли може бити сретан удес заснован на заслепљености незнања? Ако пак зна, нужно је да се боји, да не би изгубио оно, за што не сумња да се може изгубити, па му зато непрекидан страх не допушта, да буде сретан. Или пак, ако то изгуби, држи да не мора за то марити? И по томе је оно добро, чији се губитак може равнодушно подносити, доиста врло незнатно.|[[Утеха филозофије]] (124 - 125)<ref>[http://www.filozofija.net/index.php?option=com_content&task=view&id=1364&Itemid=1 Vjeko Kolajić, Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze]</ref>}}
На први поглед, Боецијево омање дело, од неких стотинак страна, са наизменичним кратким пасажима прозе и стихова, личи на пуку колекцију списа других аутора. Али све је одиста Боецијева творевина, антологија његових сопствених болних класичних сећања. Nam in omni adversitate fortunae infelicissimum genus est ifortunii, fuisse felicem. (Јер у сваком неповољном обрту судбине, најгора несрећа састоји се у томе што смо некада били срећни.) У ово мало страна његово огромно познавање античких филозофа постало је рафинирано, украшено и поједностављено. Кроз драматичан дијалог богиња Филозофија, Боецијева саговорница, води нас од самосажаљења кроз „блажи лек" (разумевање хирова Судбине) до „јачег лека" (умањивање значаја земаљских добара која зависе од Судбине). Човеков грех представља пука заборавност, замагљено сећање на душу. Јер, како је то Платон објаснио, пре рођења свака душа'је чиста, посвећена Богу. Филозофија обнавља то сећање. Али како у свету у коме Бог представља Добро а историјом управља божанско Провиђење, може да постоји зло? Свакодневни заокрети судбине не ремете божански план, „непокретну тачку у стално променљивом
Али ако је Бог све већ унапред одредио, како можемо бити слободни да бирамо? Филозофија, богиња пуна утехе, разликује Божији начин разумевања ствари од човековог. Та разлика своди се на њихов различит однос према времену. Ум непролазног Бога „обухвата у себи целину вечног живота у једној једновременој
Утеха филозофије представља дело затворске књижевности. Побожни затвореник мора да на неки начин „пред човеком оправда божје
За генерације које нису могле да читају грчки и које су изгубиле контакт са мудрошћу античких народа, форма и стил Боецијеве Утехе пружали су помоћ. Мада пуна помног логичког расуђивања, његова кратка поглавља у којима су се смењивали проза и стихови, бодрила су случајног читаоца. Дијалог између оптимистичне Господарице Филозофије и неутешног затвореника наставља забринути лаик.
Ред 38:
Несклон теологији, Гибон се дивио Боетију јер „мудрац који у истом делу може да весто комбинује богатства филозофије, поезије и елоквенције, мора да је већ поседовао тај неустрашиви спокој за којим је тобож трагао. Неизвесност, најгоре од свих зала, напокон су окончали џелати... Они су везали чврсту омчу око Боецијевог врата и снажно стезали док му очи скоро нису искочиле из дупљи; можда се у блажем мучењу, кад су га тукли тољагама док није издахнуо, може открити извесна самилост. Али његов гениј је преживео и ширио светлост знања кроз најмрачније раздобље латинског света..."
Касније генерације одале су почаст Боетију и његово дело наставило је богат живот у годинама које су уследиле. Врховни преводилац Боеције коначно ће и сам уживати погодности које доносе најеминентнији и највештији преводиоци. Краљ Алфред Велики (849-899) начинио је на староенглеском слободну верзију Утехе са сопственим додатним коментарима и прогласио Боецијеву књигу једном од четири златне „књиге које је неопходно да познаје сваки
«Ту гледајућ све добро душа света
Ред 45:
(Dante Alighieri, Raj, preveli Mihovil Kombol i Olinko Delorko, Matica hrvatska Zagreb 1961, Deseto pjevanje 124-126.)
Чосеров покушај био је само први од многих покушаја „поенглежења“ Утехе. Најславнији и најзначајнији био је онај краљице Елизабете I (1533-1603). Године 1593, уцвељена због вести да се протестантски предводник Анри Наварски (1553-1610) одрекао протестантске ствари и прихватио католичку веру у Сен Денију, она је покушала да стиша своју „дубоку жалост“ читањем Библије и Светих отаца и честим саветовањима са надбискупом. Потом се свакодневно тешила преводећи Боетија при чему је посрамила споре научнике тако што је на сваких пола сата завршавала по једну страницу. Стихове је писала властитом руком, а прозу диктирала своме секретару и читаву Утеху завршила за отприлике двадесет четири до двадесет седам часова. Научници се слажу да је успела да очува узвишеност латинског оригинала уз извесну „грубу
Уз Утеху филозофије, Боецијева збирка текстова о музици (око 505) тешила је читаве генерације хармонијом свемира. Ослањајући се на Питагору, Платона и Никомаха - које је преводио, и са којима ће га представљати на средњовековним цртежима - он је помогао великим Грцима да обезбеде математичку основу за музичку теорију на Западу.
Боеције је учинио бесмртним њихов грандиозни концепт музике. Он је објаснио да је „музика повезана не само са размишљањем већ и са моралношћу... Душа свемира слива се у јединствену целину у складу са музичким
Први и најзначајнији Боецијев биограф био је Касиодор (Cassiodorus) који му је био колега као сенатор. Остале биографске податке углавном црпимо из Боецијевих дела. Боеције је припадао римској породици из Анција. Били су хришћани већ око сто година пре рођења Беотија, када им је члан био и владар Олибрије (Olybrius). Боецијев отац је био конзул 487. године, али је кратко после тога умро, тако да је бригу о Беотију водио Quintus Aurelius Memmius Symmachus, са чијом се ћерком Рустиканом (Rusticiana) касније оженио. Под остроготским краљем Теодориком постао је сенатор 510. године. Мало се зна о Боецијевом образовању, али је неспорно да је савршено познавао грчки. Ранији радови о аритметици и музици базирају се на делима палестинског математичара из првог века не. Никомаха (Nicomachus) из Герасе. Веома мало је сачувано о Беотијевој геометрији, а ништа о његовој астрономији, што не чуди, јер је он далеки претходник Галилеја и Бруна. Око 520. Беотије постаје magister officiorum (управитељ свих владиних и дворских служби) под Теодорихом. Оптужен је да је комуницирао са византијским царем Јустином I, који је био православне вере, док је Теодорих био аријанац. Повод за оптужбу је покушај обране Албинија (Albinius) сенатора, који се писмено жалио Јустину на владавину Теодориха. Чак је био оптужен и за бављење магијом и богохуљење. Након хапшења егзекуција је вероватно извршена у Павији. Остаци су му касније пребачени у цркву San Pietro in Ciel d'Oro у Павији. Постоји могућност да је ту дошло до неке збрке са имењаком Светим Северином из Норика (који је био српског порекла на основу неких индиција), али су обојица опевани као мученици од Дантеа.
| |||