Феноменологија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Робот: додато fr:Phénoménologie (philosophie) |
мНема описа измене |
||
Ред 1:
'''Феноменологија''' је филозофско становиште које у савременој [[социологијa|социологији]] представља својеврсну реакцију на објективистичке једностраности позитивистичког [[Емпиризам|емпиризма]], [[Фундаментализам|функционализма]], структурализма и [[марксизaм|марксизма]]. Умјесто спољног искуства о појавама (феноменолизма), социјална феноменологија се усмјерава према унутрашњој суштини феномена.
'''Феноменологија''' у [[XX век|XX вијеку]] се односи на [[филозофија|филозофију]] коју је развио [[Хусерл]] и неки од његових сљедбеника. Сам појам феноменологија, се користи од средине [[XVIII век|XVIII вијека]], са пажљиво одабраним техничким значењем у дјелу [[Кант]]а и [[Хегел]]а. Данас се појам не односи на јасно дефинисане и хомогене филозофске позиције. Питање, „Шта је феноменологија?“, може сугерисати да је феноменологија једна од различитих концепција [[савремена филозофија|савремене филозофије]], која се састоји од јасно дефинисане структуре тијела и доктрина, чије суштинске карактеристике се могу врло лако изразити и објаснити. Међутим, прије ће бити један шири покрет, усмјерен на различите правце, због чега феноменологија данас има различито значење за различите људе.▼
▲
Иако у самом покрету феноменологије, као једне цјелине, постоји више повезаних струја, оне нису хомогене на било који начин, односно могуће је наслутити заједничку полазну тачку, али је циљ у сваком од случаја, различит. Филозофска мисао већине феноменолога, се измијењала толико, да је њихове [[доктрина (филозофија)|доктрине]] једино могуће представити у градуалном развоју. Ово не важи само за Хусерла, оснивача феноменолошког покрета, него такође за феноменологе који слиједе, као Шелер ([[1874]]-[[1928]]), Н. Хартман ([[1882]]-[[1950]]), [[Мартин Хајдегер|Хајдегер]] ([[1889]]-[[1976]]), [[Жан Пол Сартр|Сартр]] ([[1905]]-[[1980]]) и [[Морис Мерло-Понти]] ([[1908]]-[[1961]]).
Линија 16 ⟶ 18:
#Сви феноменолози заговарају неку форму [[интуционизам|интуиционизма]].
== Различитости феноменологије ==
У социологији је познат Веберов феноменолошки метод идеалних типова који служе као методолошко средство којим се друштвене појаве могу не само објаснити него и разумјети. Веберови идеални типови су мисаоне конструкције, појмови који у себе уклјучују битна својства врсте појава на коју се односе, не поклапају се ни са једном конкретном друштвеним појавама, али се ове појаве најбоље могу објаснити, а приликом објашњавања и разумјети, тако што истраживач указује на правац, степен и разлоге одступања конкретне појаве од идеалног типа. Вебер путем тумачења и разумјевања унутрашњих значења честих људских понашања изграђује поједине типове понашања. Ови типови су идеални зато што представљају „менталне слике добијене [[утопијаа|утопијском]] рационализацијом“, тј. њих социолог изграђује полазећи од једног јединог значења, смисла људског понашања, по правилу од рационалности понашања. У стварности нема понашања које би било одређено само једним значењем, смислом и зато увијек постоје одступања од људског понашања. Према томе, задатак социологија је да утврди узроке одступања од идеалног понашања. Тако да без идеалног типа није могуће разумјети стварно понашање.
==Феноменологија и онтологија, епистемологија, логика и етика==▼
Феноменолошки методски приступ је примјењен и у оквиру класичног социолошког симболичког интеракционализма, који заснива [[Џорџ Мид]]. По тој теорији „појединац“ и „друштво“ нису одвојени реалитети. Савремена теорија симболичке интеракције полази од тога да друштво није ништа друго него мрежа положаја и улога које играју појединци. С друге стране, појединци увијек играју преузете друштвене улоге на себи својствен начин. Тако се истиче значај пјединаца за друштво, који се пренебрјегава у оквиру варијаната савременог социологизма које пренаглашавају важност глобалног система за друштвени живот људи. Неоспорна је чињеница да стварно друштвено међудјеловање и понашање не зависи само од глобалног друштвеног система него и од психосоцијалних обиљежја актера свако на свој начин врши своу друштвену улогу ([[брак]] је сваки по нечему посебан).
Феноменолшки гледано друштвена реалност није некакав објекат који постоји у спољном свијету, независно од искуства људи као субјеката. Друштво је особена симболичка реалност у којој људи живе и којој придају одређено значење. На тај начин појединци, уважавајући своје лично и колективно искуство, не само што тумаче него и стварају друштвену ситуацију.
Овај методолошки програм је индивидуалистички и спекулативан, те повлачи и са собом носи и многе недостатке. Он уважава субјективну страну свакодневног друштвеног живота, али занемарују неке неоспорно објективне чињенице у друштву. Занемарени су, прије свега неједнаки односи моћи, које појединци затичу као релативно стабилне структуре које битно утичу на њихов свакодневни друштвени живот и међусобне односе, на личне и групне „праксе“ и на саму симболичку комуникацију.
Као резултат узајамног дијалога и прилагођавања, данас се у социологији често јављају електрична теоријска становишта и истраживачке оријентације. Таква становишта нису ни чисто марксистичка нити пак чисто функционалистичка или структуралистичка, нити само Феноменолошка нису само органска и конзервативна, нити су само конфликтивна и прогресивистичка. Свако од њих, на свој особени доприноси што потпијем сазнавању истине о друштву.
▲== Феноменологија и онтологија, епистемологија, логика и етика ==
* ''[http://www.phenomenology.ro/newsletter/newsletter_all.htm Newsletter of Phenomenology.]'' (online-newsletter)
* ''[http://www.brill.nl/m_catalogue_sub6_id9390.htm Research in Phenomenology.]'' Duquesne Univ. Pr., Pittsburgh Pa 1.1971ff. {{ISSN|0085-5553}}
| |||