Иво Етеровић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м srpski navodnici
м ситнеж
Ред 17:
| држава_смрти = [[Србија]]
}}
'''Иво Етеровић''' ([[Сплит]], [[Краљевина Југославија]], [[1. јануар]] [[1935.]] - [[Београд]], [[Србија]], [[24. новембар]] [[2011.]]), југословенски и српски [[уметник]] [[фотограф|фотографије]], један од најстаријих и најистакнутијих чланова Фото савеза Србије и Удружења ликовних, примењених уметника и дизајнера Србије.

Школовао се у фирми „[[Лајка]]“ у [[Вецлар]]у (-{Leitz, Vetzlar}-), [[Немачка]], а специјализовао фотографију у боји у „[[Феранија|Феранији]]“ (-{Ferrania}-, [[Милано]]), [[Италија]]. На јавној фотографској сцени запажен [[1956]], и од тада делује професионално у струци.

Краће време провео као фото-репортер у јединицама УН на [[Блиски Исток|Блиском Истоку]] ([[1957]]), а затим у истом звању (или као уредник фотографије) радио у редакцијама НароднеЈугословенске народне армије, (''[[Фронт]]''), и [[Вјесник]]аа“ (''Глобус'', ''Вјесник у сриједу'' и ''Старт''), као дописник из [[Србија|Србије]] (од јесени [[1959]], од када ради у [[Београд]]у који је изабрао као место трајног боравка).

У раздобљу од [[1960.]] до [[1970.]], делујући као члан Фото клуба Београд (од јесени 1959), постао је један од најактивнијих, и највише награђиваних, српских и југословенских фотографа на међународним изложбама фотографије. Почетком седамдесетих година више се усмерио на деловање у професији, пре свега фотографији као примењеној уметности, а након своје изложбе „Жене" (Београд, 1975), готово сасвим је запоставио колективна излагања, окренувши се самосталниомсамосталним пројектима, личним изложбама и фотомонографијама.
==Теме и мотиви==
Од средине шездесетих година претежно заинтересован за теме из живота, [[портрет]]е и урбане структуре. Из те продукције, углавном рађене у техници црно-беле фотографије, издвајао је неуобичајене лирске призоре и догађаје и показивао их на изложбама. Та врста фото-бележака одише притајеним хумором, анегдотом и гротеском, и та тема чини окосницу његовог раног раздобља.
 
Од почетка седамдесетих година његов израз се сажима и усмерава на два плана: у првом се обраћа појединим темама (градови, људи...) које згушњава у целине – самосталне изложбе („Са Оријента“, [[1961]], „Жене“, [[1974]], „Београд који волим“, [[1976]], „Фотографије Сплита“, [[1979]], „Фотографија и плакат“, [[1981]], „1113 разгледница Београда“, [[1991.]] и друге).

У истом раздобљу покреће и серију ауторских фото-монографија „Брач“ ([[1975]]), „Њихови дани“ ([[1977]]) (монографија о [[Јосип Броз Тито|Јосипу Брозу]] и његовој супругисупрузи [[Јованка Броз|Јованки]]), „Београд који волим“ ([[1977]]); „Сплит“ ([[1979]]);„ Сарајево с љубављу“, ([[1983]]), „Камени бродови Јадрана“ ([[1984]]); „Београд на длану“ ([[1985]]), „Море, корнати, салаши“ ([[1986]]), „Далмација у срцу“ ([[1987]]), „Сплит, слика вољеног града“ ([[1987]]); „Загреб интимно“ ([[1987]]); „Београд данас“ ([[1989]]); „Нови Београд изблиза“ ([[1995]]).
 
Крајем седамдесетих година усмерава интересовање на фото-графичке експерименте у боји.
Линија 31 ⟶ 39:
 
У том раздобљу можда највише уједињује сензибилитет медитеранског духа, са наглашеном склоношћу да се графички знак употреби као израз за једноставност у откривању реда.
 
==Изложбе и књиге==
Излагао је на великом броју заједничких изложабаизложби у земљи и иностранству и добио је више од 200 награда. Самостално је излагао у [[Југославија|Југославији]] (више пута), [[Русија|Русији]], ([[1975]]), [[Немачка|Немачкој]] ([[1976]]) [[Италија|Италији]] ([[1981]]), [[Швајцарска|Швајцарској]] и [[Аустрија|Аустрији]] ([[1983]]). Објавио 18 ауторских фотомонографија, што је недостигнути рекорд у некадашњем југословенском и данашњем српском културном простору.
 
==Литература==