|
[[tr:Baskı]]
[[zh:约制]]
Postoje spoljašnje i unutrašnje prinude. Drugi nas prisiljavaju na mnogo štošta ali i mi sami sebe podvrgavamo brojnim prisilama. Unutrašnja prinuda je po pravilu i teža i stroža i sveobuhvatnija od spoljašnje. Nikakvo čudo. Sami sebe svakodnevno nadgledamo iz daleko veće blizine i daleko pomnije nego što to može bilo ko sa strane. Nijedan spoljni nadzor ne može biti tako temeljit i tako nemilosrdan kao što je onaj kojem sami sebe izlažemo.
Često nama pokušavaju pa i uspevaju da vladaju drugi. Ali je njihova vlast bleda senka pred strahovladom koju na sebi primenjujemo.
Spisak onog što obavezno moramo i onoga što nikako ne smemo činiti, misliti, osećati, želeti je daleko podrobniji i širi, njegova primena stroža a kazna za odstupanja nemilosrdnija onda kada pravila sebi propisujemo sami nego kada im ih neko spolja nameće.
Za prekršaje ovih, često nesvesnih ali utoliko zahtevnijih pravila, sebe kažnjavamo žestokim samopogrdama, razdirućim strahovima, mučnim osećanjem krivice kao i teškim osećanjima ništavnosti i bezvrednosti.
Tako gubimo onu prirodnost, onu neposrednost, onu živahnost i onu unutrašnju gipkost koje daju suštinsku draž životu. Postajemo kruti i samim tim krhki. Stoga se laške lomimo.
Prinuda kojoj sebe podvrgavamo čini nas zategnutim, napetim. A što smo zategnutiji i napetiji, to lakše pucamo.
Sputani unutrašnjim okovima krećemo se kroz život sa velikim naporom i stalnom mukom. Otuda smo daleko umorniji nego što bismo morali biti.
Ova nas unutrašnja dikatura ne samo mrcvari već i umrtvljuje i slabi. Naši potencijali gasnu. Kopni naša sposobnost da se valjano uhvatimo u koštac sa životom.
Zbog čega sebe podvrgavamo ovako nemilosrdnoj a štetnoj prinudi?
Činimo to u jalovoj nadi da ćemo se time uzdići iznad sebe samih i postati nešto više nego što jesmo.
Tek prihvativši sebe uspevamo da povratimo unutrašnju slobodu, bez koje nam sve spoljašnje znače veoma malo. A sa tom slobodom ponovo zadobijamo živahnost, punoću i onu izvornu snagu koja leži u svakome od nas.
| 