Акривија — разлика између измена

'''Акривија''' ({{јез-грч|ακριβεια}} — тачност) је строго примењивање црквених [[Канон|канона]] у случајевима где доктрина и традиција [[Црква (заједница)|Цркве]] треба да буду безусловно поштоване. Још у првим вековима појавиле су се ситуације у којима је црквена власт била принуђена да примени догматску строгост и искључи чланове пале у [[јерес]] ([[Анатема|анатемисање]], [[екскомуникација]] или искључење). У црквеној пракси акривија се односи на [[валидност]] и примену канона као дела сталне традиције. У току историје ова преувеличана канонска строгост - која је у појединачним случајевима могла да доведе у опасност само спасење, или, пак, мисионарско отварање и пастирску гостољубивост Цркве - прешла је у [[икономија|икономију]]. Акривија и икономија јесу два начелна модалитета којима Црква располаже у вршењу своје канонске власти. У екуменском дијалогу акривија и икономија наводе се као два могућна става према валидности тајни, нарочито хиротоније, ван канонских граница Цркве.

Седми канон [[Други Васељенски Сабор|Другог Васељенског Сабора]] ([[Цариград]], [[381]].), у целини преузет у 95. канону [[Шести Васељенски Сабор|Шестог Васељенског Сабора]] (Цариград, 680-681), помиње две категорије јеретика и шизматика, према којима Црква различито поступа приликом примања у [[Православље]]: једни су примани као валидно крштени, писменим одрицањем (-{libelli}-) од њихове јереси и вршењем тајне [[Миропомазање|миропомазања]] ([[аријанци]], [[Македоније|македонијевци]], саватијевци, новатовци, тетрадити, [[Аполинаријевство|аполинаријевци]], евтихијевци, диоскоровци, северијанци); други су примани као некрштени, с тим да потом буду катихизирани, да се изврше над њима [[Егзорцизам|егзорцизми]] и на крају да буду "просвећени" ([[Евномије|евномијевци]], [[монтанисти]], [[Савелије|савелијевци]], [[Савелије|манихејци]], валентовци, [[маркионити]]). Критеријум овакве анализе био је регулисан апостолском вером или Православљем, од којег нема одступања.