Протестантизам — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Враћене измене 93.86.108.162 (разговор) на последњу измену корисника MerlIwBot)
м (Разне исправке)
== Историјски пресек протестантизма током векова ==
 
Следећих векова Протестантизам се огледа у великим теолошким системима, какав је нпр. "либерализам"либерализам“. Један од највећих теолога протестантског либерализма јесте Фридрих Шлајермахер (1768-1834). Под утицајем немачког философа Имануела Канта (1724-1804) - који негира вредност рационалних доказа и метафизичких спекулација за доказивање постојања Бога јер религија има само моралну основу - Шлајермахер сматра да је суштина религије искуство, а оно се састоји у осећању апсолутне независности од Бога. И дански философ Серен Киркегард (1813-1855) противи се рационалним доказима вере, пошто је Бог непознат онако као што се Он чини познатим, дакле "incognito". Вера је лична одлука да се "ризикује"ризикује“. У овој епохи о теолошким питањима изјашњавају се и велики философи. Ако за Канта теологија не може заменити философију, по Георгу В. Ф. Хегелу (1770-1831), оснивачу апсолутног идеализма, стварност или свет јесте манифестовање апсолутнога Духа. Христос је највише манифестовање божанскога Духа који се налази и у другим облицима и процесима света. Фридрих Ниче (1844-1900) учи против свих хришћанских вредности изјављујући: "Бог је мртав"мртав“. Други протестанстки теолози и историчари овога покрета јесу: Албрехт Ричл (1822-1889); Валтер Раушенбуш (1861-1918), који пише Теологију за социјално Јеванђеље, Албер Швајцер (1875-1965), који поново враћа у дискусију кИњцеп-цију о Царству Божијем; и посебно Адолф фон Харнак (1851-1930), писац дела Суштина хришћанства.
 
Карл Барт, оснивач дијалектичке теологије, заузи-ма чврст став против протестантског либерализма. У Коментару на Римљане (1919. и 1922) он вели да се човек налази под откривеном речју Божијом, једином везном тачком између Бога и човека. Његова догматика усредсређена је на идеју суверености Бога. Хришћанство није "религија", односно организација религиозних човекових тежњи, него откривење о којем се може говорити само помоћу дијалектичких метода доказа и против-доказа. Из исте школе потиче и Емил Брунер (1889-1965). Заједно са Мартином Нимелером, Карл Барт се диже против германских хришћана и формира "Исповедајућу Цркву", која у мају 1934. прихвата "Декларацију Бармен"Бармен“. Теолози која се баве политичким импликацијама вере јесу: Дитрих Бонхефер (1906-1945), убијен од нациста, који је написао дело Цена бити ученик (1937); Мартин Лутер Кинг (1929-1968), мученик "ненасиља"; Јозеф Хромадка (+1969), који подржава "хуманизовање" политичких односа.
 
Рудолф Бултман (1884-1976) држи да Јеванђеља више износе теологију или веру првих општина него што описују историјска дела Исуса из Назарета. Нови завет пун је митских концепција тога времена; зато, да би се саопштио у данашњим научним терминима, он треба да се "демитологизује"демитологизује“. Исту линију тумачења прихвата и англикански епископ Џ. А. Т. Робинсон, који 1963. године штапма Honest to God. Теологију "смрти Бога" формулисао је Паул ван Бурен а преузео је Томас Џ. Џ. Алтизер. Харви Кокс (The Secular City, 1966) тврди да се Бог данас манифестује у процесима друштвених промена. Волфхарт Паненберг, професор из Минхена, подржава историчност догађаја описаних у Новом завету, а Јирген Молтман из Тибингена, познат по делу Теологија наде (1965), показује друштвене и социјалне импликације Крста Христова.
 
У Сједињеним Америчким Дравама Паул Тилих (1886-1965) објављује Систематску теологију (1951, 1957. и 1963) и разрађује однос културе, религије и философије, док Рејнолд Нибур (1893-1971), који пише дело Природа и судбина човека (1941-1943), расправља о односу теологије, друштвене етике и политике.
* Спасење благодаћу Божијом или оправдање једино вером. Верник је "оправдан", односно Христос му је опростио Својом искупитељском жртвом, а не кроз његова сопствена дела. Верник ужива извесност свога избора зато што је сам Христос изабран од Бога. Вера је прихватање тог дара опроштаја који Бог даје у име Хри-стово. Дела нису услов оправдања ни додатак вери, него плод, доказ оправдања. Лутер напада праксу индулгенција баш због тога што она подсећа на теологију добрих дела. Он одбацује посредништво Дјеве Марије и Светих, као и чистилиште, молитву за умрле и индивидуално исповедање грехова. Спасење није у одговорности човековог напора да га заслужи, већ у одговорности да га изабере, док је само спасење (опроштење и ослобођење од греха) Божје дело.
* Невидљива Црква, или Богом изабрани народ, позната је само Богу. Она нема сталну апостолску структуру ни служеће свештенство. Ни свештеник као посредник, ни Литургија као жртва, ни учење о транссубстанцијацији, не налазе се у Библији. Лутер прихвата као тајне које је установио Христос само крштење и Евхаристију, а њих може вршити сваки верник, на основу свеопштег свештенства. Лаици имају право да читају и тумаче Библију, да узимају учешћа у заједници и у богослужењу. Лутер је за употребу националног језика у богослужењу. Он је против клира (као свештенства) и целибата свештеника. Црква увек остаје под судом Божијим и у сталном је процесу обнављања ("semper reformanda).
* Символи вере старе Цркве и учења установљена на Васељенским Саборима нису ништа друго до историјски облици вере и стога они имају споредну вредност за тумачење Библије. Они могу бити правило тумачења ако садрже јеванђелско учење"учење“. Начелно, Лутер не признаје доктринарну црквену инстанцу (папски магистериј) за формално непогрешиву. У Шмалкалдшким правилима (1537) он говори о три древна символа вере: Апостолском, Никејском и Халкидонском. Меланхтон прихвата три исповедања вере као и четири Васељенска Сабора, а Калвин препоручује догмате ових Сабора.
* Учење о опроштају грехова и оправдању вером није ништа друго до резиме учења о суштини греха и палој људској природи. Реформација је метнула акценат на непоправљиву грешност човека и на Адамово човештво које је лишено благодати, а не на нову судбину и ново човештво у Христу. Онтолошки и космички аспект искупљења у овим учењима није јасан. Обновљење чо века релативно је јер он увек остаје "у исто време оправдан и грешан"грешан“. Зато и протесшантска етика снажно наглашава личну побожност.
 
== Резултати реформације ==
1.572.075

измена