Жртвовање — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.2+) (Робот: додато sw:Sadaka |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
[[Слика:Codex_Magliabechiano_(141_cropped).jpg|мини|[[Астеци]] приносе људску жртву.]]
'''Жртвовање''' је чин даривања предмета божанству, чинећи тиме предмет светим. Мотив за приношење жртве је продуживање, подстицање и поновно успостављање везе између [[људи|људског]] и божанског. Често је сврха приношења жртве добијање божје милости или ублажавање божјег гнева. Поступак цењен у појединим културама и међу [[појединац|појединцима]] као највиши облик служења другима и етички принцип заштите угрожених.<ref>Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „[[Речник социјалног рада]]“, уз одобрење аутора.</ref>▼
'''Жртвовање''' је религијски ритуални чин приношења жртве божанским или демонским силама, заједнички код свих прошлих и данашњих народа, да би се ове умилостивиле или да би им се захвалило на милости. <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
▲
==Примарне жртве и њихова подјела:==
*Крвне жртве: људи,животиње, птице
*Безкрвне жртве: плодови, одјећа, новац, хљеб, со
*Либације у пићу: вино, ракија, мљеко, уље
*Магијске
*Експијаторне: кајање, испаштање и сл.
Жртве су се приносиле по начелу „do ut des“, у одређене дане преко цијеле године, код светилишта или посвећених мјеста. (извори река, језера, пећина, дрвета, у кући на огњишту и на гробу), затим уз орање, сетву, жетву, бербу плодова, на мјестима одабраним за прављење зграда, штала, копања бунара... <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
По вјеровању примитивнијег човјека боговима су најмилије људске жртве. Зато су у најстаријој људској прошлости приношена , као најврједније жртве, највише дјеца, дјевојке, женици и невјесте, па онда истакнуте племенске и вјерске старјешине. К ако су људи сазријевали у свом културно-цивилизацијском напредку, освјешћени и омудријели, прешли су,на за тај ниво свијести мање вриједне жртве у робовима и ратним заробљеницима. Како су људи еволуирали у свом развитку тако су се и одрицали „скупих“ жртава у људима, приносећи животиње, биљке, разне предмете, да би са стварних објеката прешли на симболе, као што су вино, хљеб и сл. код данашњег човјека и његових религија. <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
==Жртвовање код старих Словена==
Стари Словени су жртвовали младиће изабране коцком, затим ратне заробљенике и стоку. По хроничару [[Адам Бременски|Адаму Бременском]] из прве половине 11. вијека Словени су у [[Балтик| балтичком граду]] [[Ретра | Ретри]] принели на жртву богу [[Радогост| Радогосту]] епислопа Јована. Руски теолог Иларион је у 11. вијеку говорио:“ Ми се више не зовемо слуге идола, већ Хришћани, не жртвујемо један другог, јер се Христ жртвовао за нас.“ По хроничару Хелмолду (12.в.) Совени су приносили злим демонима хришћанску крв. Посље приношења су се веселили и наздрављали. Она надаље казује да су трговци на острву [[Рујан | Рујану]] , у Балтику, да неки дио своје робе принесу градском идолу. Балтички Словени приносили су људске жртве арконском богу [[Световид | Световиду]] , а стари Руси приносили су их посље сваке побједе у рату. По [[Несторова хроника | Несторовој хроници]] , када су Руси у једној борби 983. године, однјели побједу, [[Кнез Владимир | кнез Владимир]] је отишао у [[Кијев | Кијев]] да принесе жртве идолима. Речено је да се баци коцка и на кога падне да се тај жртвује. Бачена коцка је означила сина неког Хришћанина Варјаге. Варјага се побунио и није дао сина говорићи да су идоли дрвета и да нису вриједни ниједног живог створа па ни његовог сина. За казну и Варјага и син су убијени. По [[Длогушева хроника | Длугошевој хроници]] људске жртве приносиле су се и у 15.вијеку у [[Пољска | Пољској]] . За старе [[Пруси | Прусе]] да су за жртву приносили своју дјецу и спаљивали ратне заробљенике. Жртвовање људи се помиње у 10. вијеку и код [[Бугари | Бугара]]. . <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
Стари Словени и Германи били су сусједи и живјели су под истим поднебљем у готово идентичним условима, али су се по жртвовању људи у својим вјерским обредима разликовали. Када [[Германи| Германи]] убаце човјека у воду, они су се радовали да се он удави. Код Словена, што се види и по бацању часног крста о [[Богојављење| Богојављењу]] у воду и његовог вађење из воде, људским жртвама се препуштало спасавање – без обзира учиниле то оне саме или их неко други спасао и једнако се радовало када се жртва не удави. . <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
==Жртвовање код Срба==
Нема писаних помена ожртвовањима људи код Срба. Али, по многим сачуваним старим обичајима се посредно поуздано можеу предпоставити да је и код Срба било људског жртвовања.
По народном вјеровању, Бог је створио језеро [[Засавица| Засавицу]] у [[Мачва | Мачви]] и у њему [[аждаја | аждају]], којој су Срби многобожци свакога дана приносили као жртву по једну дјевојку. По другој легенди, [[Св. Ђорђе | св. Ђорђе]] је спасао дјевојку коју су људи принјели као жртву аждаји у језеру под [[Тројанов град| Тројановим градом]] на [[Пештерска висораван | Пештерској висоравни]] . Стари Срби приносили су људске жртве највише за вријеме дуге суше, да би пала киша. У сачуваном обичају Додола, у ношењу крста, представљена је привидна људска жртва као секундарна појава примарног и непосредног жртвовања људи. <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
Није познато како су стари Срби приносили људске жртве. Неке назнаке у обичајима и предањима посредно показују да се се жртве потапале у воду, узиђивале, ређе и спаљивале. Радије се тражила добровољна жртва, јер се она више цијенила од избора коцком или насилним жртвовањем. По једној народној пјесми, [[Алија Ђерзелез | Алија Ђерзелез]] је скочио у провалију и погинуо „за царево здравље„. Привидних, виртуелних жртвовања људи било је и у прошлом вијеку. Јевто Хаџи-Басаровић је пошао 1836.године из Сарајева у Цариград ради трговине. Са Козије ћуприје, три човјека с моста скоче у воду, испливају, изиђу пред трговца и од њега добију награду. Добровољним људским жртвама припада и жртвовање сопствене дјеце, нарочито првенчади. Опште вјеровање у Срба је да првенчад тешко остаје у животу, да их не треба жалити или бар да не треба видно жалити прво умрло дијете, не носити знаке жалости, нити родитељи треба да учествују у његовој сахрани. Прикривање јавне жалости за првим изгубљеним дјетјетом настајало је из тежње добровољне родитељске жртве божанству, да би се поштедјела друга дјеца. Како би се оваква атмосфера постигла , за родитеље је било обавезно, ма и привидно, да поред дјетињег одра буду расположени, штавише весели, окићени цвијећем и накитом, да поигравају и пјевуше и да све те радње прате грохотним смјехом. На жртвовање дјеце у религиозне сврхе упућује и обичај у селу Јелакцу, у крушевачкој Жупи, када се против кише гравидне жене купају у ријеци. Постоји и обичај у јужној Србији , да се приликом великих суша, приликом преласка ријеке свештеник баци у њу. Симболична представа жртвовања човјека. Привидне људске жртве, које указују на стварно жртвовање људи у прошлости Срба, налазимо и у [[Хомоље | Хомољским планинама]] гдје младићи одлазе на ријеку и обучени у њу скачу у ритуалу призивања кише. Иначе свуда у Србији за Ђурђев дан, младићи су у ријеку бацали дјевојке што представља привидно жртвовање дјевојака прољећу. Између Новог Пазара и Сјенице једна ријека се назива Људска. Дављења људи у њој нису била само слуајна него и намјерна. О људском жртвовању говори и обичај у босанском предјелу Бирчу. Непосредно пред ломљење славског колача, представник свечаности упита присутне: “Кога ћу ово убити браћо?“На његов позив неко се обавезно јави: „Удри мене ћасом!“ Тај одговор удри ме ћасом, уствари каже удри ме водом, тј. говори о жртви дављењем. <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
Сви ови примјери неспорно предпостављају жртвовање људи у обредном ритуалу код Срба. <ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
Бескрвне жртве код Срба су мнгобројне. Међу њима се истичу обредни хљебови. Пред крај многобоштва, људску жртву је замјенио хљеб у облику антропоидног крста, који се у одређене дане преко године трипут окрене и изломи. Они су округли са равнокраким крстом преко себе. Они имају жртвено значење.
Мртвима се жртвују првине свих врста плодова. За првим умрлим дјетјетом се не носе знаци жалости, па за њим не треба ни плакати, јер је оно жртва божанству. Први кућићи се бацају за плот, а мачићи у море. Прву испелтену чарапу плетиља баца у ватру. Пред први улазак у нову кућу закоље се пијетао на прагу. Када се с прољећа први пута окуси новина од новог (рода воће,млеко, месо) треба рећи: „Нове новине од нове године, на мене водица, на Турчина грозница. Првом купцу трговац даје попуст да би тог дана био срећан у трговини. Први посјетилац (полазник, положеник) куће на Божић гости се , да би било среће у кући преко године.“<ref>Група аутора, Српски митолошки речник, НОЛИТ, Београд, 1970.</ref>
== Извори ==
{{извори}}
{{Commonscat|Sacrifice}}
| |||