Константин IV — разлика између измена

м (r2.7.1) (Робот: додато ur:قسطنطین چہارم)
==Прилике на Балкану==
 
Византијске неприлике на истоку покушали су да на Балкану[[Балкан]]у искористе [[Словени]], [[Авари]] и [[Бугари]]. Непосредно пре опсаде престонице, Константин је наредио намеснику [[Солун]]а да ухапси и у ланцима отпреми за [[Цариград]] извесног словенског поглавара Первунда (између 672. и 674. године). Када је Первунд утамничен у Цариграду и његови саплеменици Ринхинијени и Словени са [[Струма|Струме]], као и делегација грађана Солуна[[Солун]]а, је затражила његово ослобађање. Цар је обећао да ће Первунд, иначе осумњичен да припрема опсаду Солуна, бити ослобођен када се арабљанска опсада оконча, али је Словен после другог покушаја бекства натеран да призна своје намере и осуђен на смрт. На вест о његовој смрти словенска племена у околини Солуна су се [[675.]] ујединила у покушају да заузму град. Град је око две године био под блокадом и са копна и са мора. Племе [[Драгувити|Драгувита]] (Драговића?) се нарочито показало вичним у подизању опсадних справа, док су [[Струмљани]] својим лаким лађама нападали град и са мора. Најзад, од [[25. јул|25.]] до [[27. јул]]а 677. Словени су свим снагама напали град и Драгувити су упали у Солун преко северног дела градских бедема али су убрзо одбијени, како су Византинци забележили, захваљујући чудима заштитника града, [[Свети Димитрије|св. Димитрија]]. Након тога, опсада града је прекинута, али су Струмљани наставили да пљачкају [[Тракија|Тракију]] све до [[Мраморно море|Мраморног мора]]. Пошто су у међувремену и [[Арабљани]] убедљиво поражени, Константин је [[678.]] послао царску војску из престонице која је убрзо потукла словенске пљачкашеснаге. Пораз Арабљана и повољан мировни споразум, а затим и победе над Словенима, утицале су да, по [[Теофан Исповедник|Теофану Исповеднику]], ''аварски каган и краљеви са Запада, егзарси и Гасталди и владари западних народа'' пошаљу поклисаре и дарове у Цариград и затраже склапање мира. Теофанов сумарни извештај је често тумачен на различите начине тако да је [[Георгије Острогорски]] сматрао да подразумева Словене са западног Балкана ([[Срби|Србе]] и Хрвате), док је Андреас Н. Стратос у Гасталдима видео [[Лангобарди|Лангобарде]], а у краљевима и владарима западних народа [[Франци|Франке]], па и [[Визиготи|Визиготе]].
 
[[Слика:Dimamosaic.jpg|мини|десно|130п|'''Свети Димитрије и деца''', мозаик из 7. века у цркви Св. Димитрија у Солуну. Мозаик је највероватније подигнут у знак захвалности због заштите и помоћи коју је светац пружио током словенских опсада града у 7. веку.]]
 
Док су Словени и Авари најпосле престали да буду опасност по византијске интересе на Балкану, сеоба Бугара започела је нову серију догађаја. Након смрти кана [[Куврата]], негде између 642. и 648. године, који је владао разноликим номадским племенима од [[Азовско море|Азовског мора]] до Кавказа[[Кавказ]]а, његових пет синова су се суочили са притиском са истока у виду надолазећих [[Хазари|Хазара]]. Бежећи ка западу, Кувратов трећи син, [[Аспарух]] је населио свој народ, Бугаре, измећу ушћа [[Дунав]]а и [[Дњестар|Дњестра]]. По Теофану, цар је обавештен да су новопридошли варвари почели да пустоше крајеве око ушћа Дунава[[Дунав]]а, тако да је и трачкој војсци и речној флоти наредио да им се супроставе. По први пут од сицилијанског похода Константин се крајем 680. ставио на чело војске. Пред царском војском Бугари су се повукли у утврђени Оглос (чија нам тачна локација није позната). После свега три до четири дана опсаде цар се услед напада костобоље повукао у приморску Месемврију (данас [[Несебар]] у Бугарској) како би се лечио у тамашњимтамошњим термалним изворима. Након тога у византијској војсци је дошло до расула и у првој половини 681. Бугари су кренули у гоњење Византинаца. Најзад, Бугари су се зауставили код Одесе (данас [[Варна]]) и одатле кренули у покоравање словенских племена која су живела између Дунава и планине Балкан. Након тога, Аспарух је почео да пљачка византијске градове и одводи робље и из крајева јужно од Балкана. Крајем 681. Константин -{IV}- је склопио мир са Аспарухом по цену плаћања годишњег данка. Хроничару Теофану, који је живео почетком 9. века и који је наш најстарији сачувани извор, било је необично како је Царство, у то време победоносно у окршајима са организованијим војним силама, пристало на тако понижавајући уговор са једном варварском хордом. Било како било, кан Аспарух је сада владао крајевима од јужне Бесарабије до Балкана, а Византинци су по први пут признали једну државу на територијама које су до тада припадале царству.
 
==Верска политика==
Анониман корисник