Транскрипција — разлика између измена

Пример за то јесте италијанска реч ''pizza''. Гласовна транскрипција овде занемарује изворни запис, те се у потпуности ослања на изговор речи — {{ИПА|[pitsa]}}. Сви гласови су присутни у српском језику, па је коначан запис [[пица]] — '''п''' {{ИПА|[p]}}, '''и''' {{ИПА|[i]}}, '''ц''' ({{ИПА|[ts]}}), '''а''' ({{ИПА|[a]}}). У случају да се у страној речи налазе гласови неприсутни у српском, узима се најближи еквивалент. Пример би била Кинескиња [[Циси]] ({{јез-кин|慈禧, Cíxǐ}}), гласовно представљена као {{ИПА|[tsʰiɕi]}}. У њеном имену јавља се [[безвучни алвеоларно-палатални фрикатив]] {{ИПА|[ɕ]}}. Како тај глас не постоји у српском језику, требало би узети њему најсличнији, дакле, или {{ИПА|[ʃ]}} или {{ИПА|[s]}} (дотични несрпски глас се може записати и као палатализовано {{ИПА|[s]}}, тј.односно {{ИПА|[sʲ]}}).

Да је транскрипција [[Циси]], гласовно {{ИПА|[tsisi]}}, одређује правопис''Правопис''. Таква транскрипција, без обзира на то да ли се поклапа са фонетском или не, назива се [[Правописна транскрипција|правописном (ортографском)]]. ''Правопис'' језика у који се транкрибује садржи тачно одређена правила, тј. упуства како транскрибовати одређене гласове. У већини случајева, правописна транскрипција, за разлику од фонетске, није у потпуности базирана на МФА запису, већ потпуно или делимично и на писму. На пример, у ''Правопису српскога језика'' из 2011. године пише да се немачко ''-{ch}-'' преноси као ''х'', а француско као ''ш'', без помињања икаквог фонетског записа.