Ђорђе Марковић Кодер — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
м Sredjivanje -{}- tagova |
||
Ред 6:
Имао је тридесет година кад је као правник, „јурат“, из [[Пешта|Пеште]] [[4. јун]]а [[1836]] упутио једно писмо Вуку које се и сад чува у Академији у Вуковој заоставштини и потресно нас потсећа на читав један прохујали свет. Обраћа се Марковић [[Вук Стефановић Караџић|Вуку]]. — „Мужу, и српском филологу, и вкусноме српства Гласнику... „ молећи га за његово „мјеније, и строгу критику„ приложене алегорије на пра људи под називом ,Љубов грлице к своме друту“. Вук је, доиста, после месец дана одговорио, пошто је, распитујући се ,ко је и шта је, дознао да је нови писац учен човек и јак у страним језицима. Али шта му је одговорио не зна се. Марковић није могао одолети искушењу него је своје „дјелце“ нешто доцније штамптао под промењеним насловом „Сан грлице“.
Марковић је Роморанку објавио двадесет и шест годика после писма Вуку. Тих четврт столећа, између [[1836]] и [[1862]], он је пролутао светом, не само по Европи него и по оближњим деловима Азије и Африке, да не помињемо јужнословенске крајеве. Све те земље oн -{je}- прешао пешице, од насеља до насеља, од конака до конака, надничећи или задржавајући се повремено по градовима где је налазио ефемерне службе да презими, да би га c пролећа након лутања опет ишао све даље и даље.
Његови савременици тврде да је говорио и писао мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, латински, француски, италијански, турски, арапски, персиски и јерменски. Ако се сме закључивати по именима које наводи на претпоследњој страни своје књиге, где помиње [[Њутн]]а, [[Френсис Бекон|Бекона]], [[Шекспир]]а, [[Лаплас]]а, [[Хумболт]]а и „[[Јосиф Панчић|Панчића]] травоука“, његово је знање било доиста пространо и разноврсно.
Ред 15:
Из тих времена, нарочито у његовим младим и средњим годинама, савременици су га запамтили као великог оригинала, неку врсту „природног философа“, „гимнософисте“ и „прамудраца“, кога би „стари Јелини урачунали у своје мудраце да је живео у њихово доба“, јер је био „заправо [[Диоген]] у свачем“.
Надимак „Кодер“ (а то је швапски облик немачке речи
Кодер је живео после објављивања Роморанке неких трвдесет година. У сиротињи, по [[салаш]]има, од туђе милости, али је за све то време стално читао, студирао, писао. Пред смрт је рекао лекару у болници да оставља двеста табака рукописа.
Ред 33:
:Гора тужи,
:угину -{joj}- слада.
:Ветрић лужи,
:Млада изненада.
| |||