Милан Стојадиновић — разлика између измена

 

==Политичка каријера==

Министарска каријера почиње године 1924. [[Никола Пашић]], шеф Радикалне странке којој се придружио Стојадиновић, запазио је младог професора и привредног стручњака. Узео га је у своју владу као министра финансија и поверио му задатак да стабилизује југословенску монету. Стабилизација динара била је прво дело Стојадиновићево, и од њега се његово име прочуло у најширим круговима. Стојадиновић је иступио из владе 1928. За време Краљеве дикатуре није био политички активан, већ је сасвим повучено живео у својој беоиградској вили и студирао. У једној мисији коју му је поверио Краљ Александар, Стојадиновић је отишао у САД. Кад се вратио ступио је у управне одборе неколико предузећа и постао председник београдске Берзе.<br>

У децембру 1934, после атентата на Краља Александра у Марсељу, Стојадиновић је напустио свој повучени став. По жељи Кнеза Намесника Павла и Намеснићког већа Југославије др. Стојадиновић је позван у владу, кратко време после парламентарних избора од 16. маја 1935. Избори су показали опасан разцеп у Југославији. Влада г. Јевтића, која је провела те изборе, добила је већину гласова, али су се у земљи поијавила два фронта. У фронту, непријатељски расположеном, скупили су се Хрвати, већина Словенаца, босански Муслимани, као и велики део Срба. Претила је опасност, да ће се, ако буде настављена Јевтићева политика, настале супротности још продубити и проузроковати катастрофалне потресе у државном животу. Такав положај био је тим опаснији, што се земља још није опоравила од трагедије коју је претрпела трагичном смрћу Краља александра у Марсељу, у октобру 1934 године.<br>

Када је 25. јуна 1935 Стојадиновић преузео место председника владе унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Стојадиновићева влада имао је једну политичку физиономију јасно означену. Ослоњен на Кнеза Павла, Милан Стојадиновић посветио се пре свега двема изузетно тешким задаћама, а то је коренита измена југословенске унутрашње и сполње политике. Стојадиновић увидео је, да у земљи треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу претставнике Словенаца и босанских Муслимана као и присташе старе србијанске радикалне странке, која је још увек претстављала најјачу странку у Србији. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и претставнике Хрвата али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију Устава, а то је немогуће да се учини за време Краљеве малолетности.<br>

У часу када је наследио Јевтића, све је требало изменити. Мала антанта била је жртва једне озбиљне кризе, француско-југословенски савез био је поколебан због марсељског атентата и верзија о немарности француских власти у вези са овим. Односи са Италијом и са двема државама Римских протокола, Аустријом и Мађарском, били су веома затегнути; Немачка је водила агитацију код немачких мањина у Југославији и српских организација. У Хрватској није престајало једно хронично врење са сталним нередима и немирима који су постајали забрињујучи. Католички епископат отворено се жалио на гоњење католика. Комунистичка пропаганда проузроковала је праву пустош. Осећало се да недостаје рука шефа, време пунолетства младог Краља Петра II било је још удаљено. Будућност Југославије није изгледала насмејана. Не треба заборавити да 1935 осовина Берлин-Рим није још постојала ни у зачетку, и да је Мусолини охрабривао аустриске легитимисте, тако да би једна рестаурација Хабсбурговаца у Бечу или Будимпешти изазвала неоспорно, одцепљивање Хрватске, а вероватно и Словеначке, док би Италија фаворизовала овај развој, а Бугарска чекала свој час да се баци на традиционалног српског непријатеља.<br>

Најзад, привредна криза је била на врхунцу. Земљораднички производи били су изложени невероватном паду цена, док су трговина и индустрија Југославије биле запале у тешку ситуацију, а банкама је претила пропаст. Монета је била изгубила равнотежу.<br>

Милан Стојадиновић је разумео да спас може доћи само споља. Реализам југословонскег премиера схватио је брзо да удаљена Француска, која је преживлавала Блумово искуство, не може и неће да пружа финансијску помоћ. Тако се Југославија окренула и непосредно обратила својим дојучерашњим противницима, [[Немци]]ма, са којима их није делио никакав животни конфликт, и Италијанима, који су се сматрали њеним смртним непријатељима. Маневар је успео. Подржаван од дипломатије Немачке Стојадиновић је ускоро почео разговоре са [[Рим]]ом. Захваљујући дискретним улсугама Немачке, истовремено су побољшани и односи са Будимпештом и Софијом. Немачка је поред тога имала одлучујућег удела у побољшању југословенске привредне кризе. Берлин је откупио жетву од земљорадника и уступио кредит банкама и творницама, снабдевајући оружјем и ратним потребама Југославију, као и локомотивама и вагонима.<br>

Зближење између Немачке Краљевине Југославије парализирало је у исто време опасност од Хабсбурговаца, или тачније речено, база немачко-југословенског споразума била је заједничка стрепња од рестаурације у Аустрији или Мађарској. 1937 године фашисти су били забринути због легитимиста и окренули се од ових после етиопске кампање и поуке од санкција, оснивајући осовину Берлин-Рим.<br>

Пут је био слободан за измирење између Рима и Београда. Гроф Чано је потписао са Стојадиновићем уговор који је личио на један политичко-војни савез. Из овога је произашао један став Маџарске и Бугарске према суседној Југославији. Једино је Аустрија остала незадовољна.<br>

Крајем пролећа 1937 године, Председник југословенске владе Стојадиновић постигао је свој први успех. Он је тада приступио унутрашњим проблемима, који су се у ствари сводили на један: искрен и коначан мир између Срба, Хрвата, Словенаца и Муслимана. Спретна тактика Стојадиновића ипак је могла замало да доведе у питање све постигнуте успехе, пошто се Стојадиновић поверио адуту који није био довољно јак. Он је поднео парламенту конкордат са Светом столицом. Овај инструмент успоставио би равноправност између католика чији број достиже осетну висину (ца 40 %), и православних.<br>

 

==Цитати==