Максимин Даја — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 34:
Максимин, чије право име је било Даја, био је [[Галерије]]в сестрић. У свом раном животу био је пастир у родној Илирији. Одрекавши се овог скромног позива у замену за војнички живот, уздигао се до највишег положаја у служби, пре ће бити силом интереса него каквим приметним заслугама. По [[Диоклецијан]]овој абдикацији у Никомедији 305, премда се није ни по чему истицао и био уистину непознат, адоптирао га је нов цар Истока, примио је назив ''Јовије'', уздигнут је на положај цезара и добио је на управу Сирију и Египат. Мало захвалан за ове изузетне и незаслужне знаке наклоности жестоко је негодовао након што је заобиђен у аранжману који је уследио после смрти [[Констанције Хлор|Констанција Хлора]] када је [[Лициније]] произведен у августа. Далеко од тога да буде задовољан уступком Галерија — који је да би заменио назив цезара изумео нови, син августа, августов син ({{јез-лат|filius Augusti}}) — без дозволе је присвојио највиши царски назив и уз много потешкоћа успео да изнуди од свог ујака невољан пристанак. По смрти последњег (311) приступио је споразуму са Лицинијем, на основу којег је поред бившег доминиона добио провинције Малу Азију, Хелеспонт и Босфор. На тај начин образована је заједничка граница између доминиона двојице суверена. Али, издајнички искористивши одсуство свог суседа, који је отишао у Милано како би оженио Константинову сестру, неочекивано је напао Тракију и изненадио Бизантион. Међутим, убедљиво побеђен у великој бици која се одиграла у близини Хераклеје, утекао је прво у Никомедију а оданде у Тарс, где је убрзо потом и умро, према неким наводима из очајања, а према другима од отрова. Жена и деца су му убијени, а свака замислива увреда набацивана је на његово сећање.
 
Велики војни таленти Херкулија, Галерија и Лицинија донекле су служили, ако не да ублаже, а оно бар да одврате пажњу од њихових порока и злочина. Али, ниједна особина, било племенита било сјајна, не ублажава грубу бруталност Максимина, који је надмашио све своје савременике у раскалашности приватног живота, у општој свирепости његове управе и у бесној мржњи којом је гонио хришћане. Његово уздизање, које је било резултат чисто породичног утицаја, мора да је било исто толико неочекивано за њега самога колико и за остале. Очекивало се да ће бити пасивно и подређено оруђе, али он ни на који начин није показаопоказивао да је такав. Његова настрана таштина — осећање које једва да се може оплеменити речју „амбиција“ — неко време била је задовољавана, пошто Галерије није био вољан да зарати са креатуром коју је сам створио, али га је по свој прилици ароганција узрокована овим успехом навела на ничим изазвану агресију која је довела до његовог уништења.
 
==Види још ==