У јутро [[17. јун]]а у средишту Источног Берлина окупило се стотињаксто хиљада демонстраната, а све већи број је долазио. Истовремено је у свим осталим источнонемачким градовима био заустављен рад или је дошло до неког облика протеста па је више од четири стотине градова и села било захваћено демонстрацијама. У [[Дрезден]]у су демонстранти заузели радио-станицу и почели са емитовањем противрежимских порука, а у граду [[Хале]]у су исто чиниле локалне новине. Демонстранти су тражили повратак старих радних квота, али њихови захтеви су брзо проширени из привредних у политичке па је затражена оставка источноњемачког водства и расписивање слободних избора. Извештаји су говорили о паролама против комунизма и хваљењу америчког председника [[Ајзенхауер]]а, а све је прерасло у нападе на владине зграде и скидање комунистичких обележја, па чак и у покушај ослобађања политичких затвореника из затвора у Барнимштрасе. Истог јутра је на источноберлинском [[Александерплац]]у пала и прва жртва након што је [[оклопни транспортер]] прегазио једног демонстранта. У таквој ситуацији источнонемачко комунистичко вођство на челу с [[Валтер Улбрихт|Валтером Улбрихтом]] било је присиљено да се обрати совјетској војсци за помоћ, иако је вероватно совјетска контролна комисија у Берлину сама донела одлуку о гушењу немира силом. Наиме, Источна Немачка се налазила чврсто под окупацијом [[Црвена армија|Црвене армије]] па у то време још увек није имала своју војску. Источна Немачка је била најважнији стратешки „плен“ Совјетског Савеза након Другог светског рата и ни у ком случају Москва није могла да допусти довођење у питање свог ауторитета. Око поднева истог дана полиција је блокирала све излазе са градског трга, након чега су стигли совјетски тенкови [[Т-34]]. Под не до краја разјашњеним околностима у поподневним сатима дошло је до сукоба демонстраната са источнонемачком полицијом и совјетским тенковима који су отворили ватру на окупљене грађане.
