Млађи син цара Кара, кога је пратио на походу на Персију који је предузет 283. Након смртишто свогму оца,је којанаредне сегодине догодилаумро наредне годинеотац, без противљења је признат за савладара своме брату. Празни страхови војске приморали су га, међутим, да напусти све наде за продужење похода који је започет са доста успеха и за проширење већ постигнутих освајања. Престрављени мистериозном Каровом судбином,коју— сматрали су сматралије директном манифестацијом небеског гнева, и очигледним испуњењем древног пророчанства које је одредило Тигар за границу римског домена, — војници су одбили да иду даље. Попуштајући њиховим сујеверним страховима, Нумеријан је започео повлачење у самом часупобедничком победечасу и полако се вратио истим путем у правцу трачког Босфора. Услед очног обољења проузрокованог, како се прича, прекомерним плакањем био је прикован за носила током већег дела марша који је трајао осам месеци. И након тога његова одељеност од света потрајала је знатан период. Мрачне гласине почеле су да круже, узбуђење које се постепено расло на крају је постало толико дивље да су војници силом продрли у царски шатор и нашли беживотно тело свог владара. Скривање за које је био одговоран Арије Апер, префект преторијанаца, покојников таст, а у последње време и назови заступник истог, побудило је најгоре сумње. На скупу који је одржан у Халкедону јавно је оптужен за убиство. Не дозволивши му да говори у своју одбрану, Диоклецијан, кога су војници већ прогласили за цара и који је том приликом поступио са дозом напраситости — што је, иначе, у чудној супротности са смиреношћу његовог сређеног духа — пробо га је у срце.
