Четници — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Враћене измене 212.200.83.165 (разговор) на последњу измену корисника Саша.Стефановић
Нема описа измене
Ред 1:
:''О равногорском четничком покрету из Другог светског рата погледајте чланке [[Југословенска војскаВојска у отаџбиниОтаџбини]] и [[Дража Михаиловић]].''
{{извори}}
 
:''О равногорском четничком покрету из Другог светског рата погледајте чланке [[Југословенска војска у отаџбини]] и [[Дража Михаиловић]].''
 
[[Слика:Mcetnici.jpg|мини|десно|220п|Српски четници у Македонији]]
Четништво или четовање је српски назив за вид ратовања који се уобичајено назива [[герила]]. Настало је у вријеме отпора [[турска|турској]] власти и у почетку га је било тешко разликовати од [[хајдуци|хајдуковања]]. Означавало је облик борбе у мањим, врло покретљивим наоружаним групама тзв. [[Чета]]ма, које су углавном избјегавале фронталну борбу.
'''Четници''' су припадници добровољачке [[Србија|српске]] [[герила|герилске]] формације која је настала током [[19. век|19. века]] и која је организована и помагана од стране власти у Србији у циљу слабљења [[Турска|турске]] моћи на [[Балкан|Балкану]] и остваривања интереса спољне политике Србије. Исто име се односи и на остатке војске [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] које је реорганизовао [[Драгољуб Михаиловић]], а чије је формално име било [[Југословенска војска у отаџбини]].
 
Четничка организација је званично настала пред [[балкански ратови|балканске ратове]] у Старој Србији и [[Македонија|Македонији]], као вид заштите од [[Турци|Турака]], [[Шиптари|Шиптара]] а нарочито [[Бугари|Бугара]] који су на истом простору већ имали организовану акцију.
 
После [[Берлински конгрес|Берлинског конгреса]], ови наши крајеви су и поред својих тежњи за ослобођењем, остали изван граница новонасталих држава на [[Балкан]]у. У исто вријеме био је појачан терор према православном становништву због учешћа у ратовима [[1876]]-[[1878]].
 
==Бугарске комите у Македонији==
Од укидања [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] сви православци су били подређени патријаршији у [[Цариграду]] која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под његовом управом{{fact}}, што у великој мјери изазива револт Срба и Бугара. Године [[1872]]. бугарска црква добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека., супростављајући идеју словенства грчким тежњама, све у циљу бугаризације словенског становништва.Они који нису хтјели да прихвате ова настојања, остајали су под управом цариградске патријаршије{{fact}}, иако нерадо. [[Србија]] [[1885]]. године почиње са просвјетном и културном акцијом, у исто вријеме тражећи да се постављају српске владике у крајевима гдје су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то вријеме, Бугари, пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај нарочито у градовима, док по селима то тешко успјевају.{{fact}}
 
Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију.{{fact}} Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију [[ВМРО]] са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију дијеле на реоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској.{{fact}} Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. [[Бугари]] све више притискају Србе да би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убјеђивања.{{fact}} На удару су били нарочито свештеници{{fact}}, учитељи{{fact}} и школски настојници{{fact}} а [[Бугари]] при томе нису презали ни од најстрашнијих зверстава.
 
Од [[1897]]. до [[1903]]. године такве акције не дају очекивани успјех.{{fact}} ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева.{{fact}} Зато на [[Свети Илија|Светог Илију]] [[1903]]. дижу устанак у [[Крушево|Крушеву]] гдје су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле.{{fact}} Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.{{fact}}
Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију.{{fact}} Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију [[ВМРО]] са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију дијеле на реоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској.{{fact}} Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. [[Бугари]] све више притискају Србе да би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убјеђивања.{{fact}} На удару су били нарочито свештеници{{fact}}, учитељи{{fact}} и школски настојници{{fact}}.
 
Од [[1897]]. до [[1903]]. године такве акције не дају очекивани успјех.{{fact}} ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева.{{fact}} Зато на [[Свети Илија|Светог Илију]] [[1903]]. дижу устанак у [[Крушево|Крушеву]] гдје су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле.{{fact}} Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.{{fact}}
 
=="Српска револуционарна организација" и "Српска одбрана"==
[[Слика:VojvodaJovanBabunski.jpg|мини|десно|Легендарни Велешки војвода Јован Бабунски]]
У септембру [[1903]]. године основана је у [[Београд]]у «Српска револуционарна организација» и њен Централни одбор. За предсједника је изабран др [[Милорад Гођевац]] а за чланове [[Василије Јовановић]], [[Лука Ћеловић]], генерал [[Јован Атанацковић]], [[Љубомир Јовановић]]-Чупа, [[Љубомир Давидовић]], [[Голуб Марић]] и академик [[Љубомир Стојановић]].
 
Касније им се прикључио капетан [[Живојин Рафаиловић]] из [[Врање|Врања]], који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.
 
У то вријеме, због све већег насиља Бугара{{fact}}, Срби у Старој Србији и Македонији су се и самостално организовали. Мицко Крстић, Павле Младеновић и Јован Станојковић-Довезенски основали су чете у својим крајевима и први пружили организовани отпор Бугарима.
 
У Скопљу [[1905]]. године Срби стварају удружење ''Српска одбрана'' које је почело са организовањем чета на терену, најпре састављених од мјештана који су били под утицајем виђенијих људи и учитеља, а касније су чете формиране и у Србији и пребациване преко границе. Чете су биле различите јачине, а вођа је имао титулу војводе. Формирана су два Горска штаба за територије десно и лијево од Вардара. У почетку је то више била ствар приватне иницијативе, јер званично Србија није подржавала ову акцију због противљења великих сила. Касније, све јачи је био утицај српских официра, а од [[1905]]. године руковођење је преузело Министарство иностраних послова.
 
До [[1907]]. године Срби су створили добру војну организацију{{fact}}, чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У више борби четници су успјели да потисну бугарске чете, тако да су ови задржали упоришта углавном у градовима, јер тамо због присуства турске војске није смјело да буде оружаних сукоба. Ипак, одиграло се и више борби са турском војском и наоружанимшиптарским групама Албанацабандама, тако да су српске чете и поред великих жртава{{fact}}, успјеле да ставе под контролу већи дио територије данашње Македоније{{fact}}.
 
У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима најпознатији су били: [[Мицко Крстић]], [[Јован Стојковић]]-Бабунски, [[Глигор Соколовић]], [[Василије Трбић]], [[Јован Долгач]], [[Крста Ковачевић]]-Трговишки, [[Илија Јовановић]]-Пчињски, [[Лазар Кујунџић]], [[Саватије Милошевић]], [[Коста Миловановић]]-Пећанац, [[Ванђел Скопљанчев]], [[Тодор Крстић]]-Алгуњски, [[Сретен Рајковић]]-Руднички, [[Ђорђе Скопљанче]], [[Војин Поповић]] – Вук, [[Војислав Танкосић]]...
 
Крајем [[1907]]. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтјела да се акцијом руководи из [[Београд]]а, а друга је била за првенство [[Скопље|Скопља]]. Централни одбор је послао капетана [[Алимпије Марјановић|Алимпија Марјановића]], који је завео ред у организацији.
 
Године [[1908]]. у Турској се десила [[Младотурска револуција]], чије су вође пропагирале једнакост свих становника без обзира на вјеру. Због тога, под притиском великих сила, дошло је до обуставе четничке акције – до распуштања чета на терену.
 
У то вријеме је дошло до кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-УгарскеАустроугарске. Пошто се очекивао рат створени су четнички одреди и распоређени дуж Дрине. Њима су командовали Војислав Танкосић, Војин Поповић-Вук и [[Јован Бабунски]]. Тада је створена и организација Народна одбрана са циљем да прикупља добровољце и средства за помоћ Србима у Босни и Херцеговини, али је убрзо под притиском европских сила, њена активност морала да буде обустављена а Србија је била приморана да прихвати анексију.
 
У јужнојСтарој Србији и Македонији, [[Бугари]] и [[АлбанциШиптари]] су поново почели да врше насиље над [[Срби]]ма{{fact}}. У то вријеме убијени су и војводе Мицко Крстић и Глигор Соколовић., чувене војводе.Стање је било такво да је 1911. године поново почело слање чета и пренос оружја, да би се ојачале локалне чете. Пред почетак Првог балканског рата Горски штаб је стављен под команду штаба Прве армије. Четници на терену су организовани да би изазивали пометњу у позадини турске војске.{{fact}} На граници, чете су окупљене у одреде под командом војвода [[Божин Симић|Божина Симића]], Војислава Танкосића и Војина Поповића - Вука. Прве борбе и заузимање караула извели су четници. Козјачки одред војводе Вука је учествовао у Кумановској бици и имао је озбиљне губитке{{fact}}. Први је стигао у средње повардарје и у Азоту (област између Велеса и Прилепа) се спојио са одредом Василија Трбића. Прековардарски одред је учествовао у борбама између Дебра и Кичева, у околини Охрида и у Битољској бици. Након завршетка рата четнички одреди из Србије су распуштени, а локалне чете су и даље водиле борбе са АлбанцимаШиптарима и убаченим бугарским четама. Четници Василија Трбића су имали значајну улогу у гушењу побуне АлбанацаШиптара 1913. године на подручју Дебра.
 
==Први свјетски рат==
Пред Први свјетски рат четници су распоређени у четири одреда: Златиборски, под командом Косте Тодоровића, Јадрански, под командом Војина Поповића, Руднички, под командом Војислава Танкосића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Намењена им је улога командоса. Наступали су као претходница, а у одступању су остајали у непријатељској позадини. Учествовали су у свим значајним биткама до протеривања непријатеља и ослобођења Београда 1914. године. Поједине чете су дјеловале 1914. године у борбама у источној Босни и допрле у близину Сарајева.
 
Четнички одреди су имали велике губитке па су преостали четници стављени под команду војводе Вука, почетком [[1915]]. године. У септембру исте године овај одред је упућен на границу гдје је водио борбе са [[Бугари]]ма. После слома, одред се са српском војском повукао преко Албаније на [[Крф]]. Пошто је био сведен на 450 бораца, одред је попуњен добровољцима и упућен на Солунски фронт. У борбама на Сивој стени и Груништу одред је десеткован, а војвода Вук је погинуо. Преживели четници су после тога распоређени у оперативне јединице. Поред ових одреда, постојале су и неке мање четничке формације међу којима и јединице Јована Бабунског и Цене Марковића, које су [[1917]]. године стављене на располагање француској војсци на [[Солунски фронт|Солунском фронту]].
 
После окупације у Црној Гори су формиране мање четничке групе. Дјеловале су самостално и неповезано. На југу Црне Горе нису успјеле да се одрже, као на сјеверу у тешко проходним планинама. На крају рата развиле су озбиљну акцију и разоружале су више аустроугарских јединица.На територији Србије је такође остао један број четника и војних обвезника који су, организовани у мање или веће групе, пружали отпор аустроугарској војсциокупатору. То је највише дошло до изражаја у Топлици, Јабланици и Пустој Реци.
 
Крајем [[1916]]. године, после уласка Румуније у рат, са [[Солунски фронт|Солунског фронта]] је по наређењу Врховне команде, послат у Топлицу војвода [[Коста Пећанац]] да организује четничке јединице које би у тренутку пробоја фронта отпочеле акције против окупатора. У исто вријеме, његов задатак је био да спријечи превремене акције. Стање је било такво да је народ желео устанак, очекујући скори долазак српске војске. Пећанац је наишао на већ добро организоване јединице, од којих је најбољи био одред под командом [[Коста Војиновић|Косте Војиновића]]. До устанка је дошло након одлуке [[Бугарска|Бугарске]] да изврши присилну мобилизацију у Србији.{{fact}} Пећанац се противио отвореном устанку јер је очекивао одмазду, па је зато сматрао да треба организовати мање акције. Ипак, под утицајем осталих, 21. и [[22. фебруар]]а [[1917]]. донета је одлука о почетку устанка, што је на крају прихватио и сам Пећанац. Вође устанка су, поред Пећанца, били и војвода Коста Војиновић, браћа Тошко и [[Милинко Влаховић]], поп [[Димитрије Димитријевић]], [[Јован Радовић]] и четовођа [[Милан Дечански]]. За неколико дана су ослобођени Куршумлија, Прокупље, Лебане, Блаце и Власотинце, и дошло се надомак Ниша и Лесковца. Устаника је било између 13000 и 15000, наоружаних углавном пушкама. Окупационе снагеОкупатори су против четника морали да ангажују три редовне дивизије повучене са фронта, бугарске комитске чете, авијацију и сву полицију, укупно око 52000 људи, одлично наоружаних{{fact}}. И поред јакогхеројске отпораборбе, дошло је до слома устанка крајем марта [[1917]]. Ипак, са пружањем отпора је настављено све до краја [[1917]]. године. Треба напоменути да је у току гушења устанка вршен невиђен терор од стране окупатора{{fact}}, тако да су жртве процењене на 20000 људи.{{fact}} Најдуже се одржао одред војводе Косте Војиновића. Његови људи су пружали отпор све до [[23. децембар|23. децембра]] 1917. године, односно војводине смрти.
 
У вријеме приближавања српске и савезничке војске, после пробоја Солунског фронта, четнички покрет је поново ојачао и учествовао у ослобођењу, тако да су неке веће гарнизоне (Пећ, Никшић) заузели управо четници.
 
==Четници у Другом свјетском рату==
{{main|Југословенска војска у отаџбини}}
 
Брзим сломом Краљевине Југославије, Силе осовине комадају подручје Краљевине Југославије на мања подручја с директном управом додијељеном разним савезницима (Мађарској, Бугарској, Румунији, Италији); ствара се нове државе попут [[НДХ]], или се устоличују колаборацијске владе у Словенији и Црној Гори.
 
Етничка разбијеност српских етничких простора је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним српским земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, [[усташе]]Хрвати отворено помажу окупатру и почињу систематски геноцид на српским живљем.
 
[[11. мај]]а 1941. годне настаје [[Југословенска војска у отаџбини|равногорски покрет]] на челу са ђенералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. [[15. aприл]] 1941 године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог трагичног дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка [[Дрина|Дрини]]. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. пешадијскогПешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер једнекаснијег одотпора војних формација које су током рата пружале отпор силама Тројног пакта и њиховим савезнициманепријатељу на бази четничког ратовања. На [[Равна гора|Равној гори]] је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол српскогСрпског четничкогЧетничког покретаПокрета у Другом светском рату, отуда и име [[Равногорски Покрет]]. По доласку на Равну Гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. Својим прогласом, Михаиловић подиже заставу слободе против непријатеља српског народа. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. Српски народ у Србији, [[Црна Гора|Црној Гори]], [[Македонија|Македонији]], источној и западној [[Босна|Босни]], [[Тромеђа|Тромеђи]] као и у [[Далмација|Далмацији]] и делу [[Лике|Лике]] масовно је прилазио и помагао Михаиловићевом покрету. Из овога се види да Равногосрски покрет не представља географску аномалију већ једино опредељење српског народа.
 
[[Комунисти]] су радили све да саботирају и униште равногорски покрет, који је носио главно бреме отпора окупатору. Ђенерал Михаиловић и његови четници су били огорчени због пропаганде [[Би-Би-Си]]ја који је четничке акције приписивао комунистима и вршио бесомучну пропаганду у корист комуниста. Циљ ове пропаганде је било оправадавање Черчиловог плана да жртвује српски народ и ђенерала Михаиловића.
1943. године у [[Техеран]]у на конференцији тројице одлучено је да се Михаиловић одбаци као савезник.
 
То се догодило 1943. године у [[Техеран]]у на конференцији тројице. На овој конференцији, на опште Стаљиново задовољство, је одлучено да се Михаиловић одбаци као савезник чиме је запечћена судбина, не само четничког покрета, већ српског народа као целине.
 
== Амблеми ==
 
Такође, за време Другог светског рата су деловале четничке јединице на простору целе Југославије. Након капитулације, земљу су окупирале Немачке фашистичке снаге и њени јатагани. Југословенска војска се повукла у планине, одакле је у мањим герилским групама вршила нападе на фашистичке циљеве широм окупиране Отаџбине.
 
Један од главних адута герилске борбе је била ''ратна четничка застава'', која је на себи имала отисак мртвачке главе. Та застава је намењивана за ''застрашивање'' непријатеља у блиским пешадијским борбама. Ратна застава (четничка), се не употребљава у цивилне сврхе и свака друга намена заставе се може окарактерисати као зло-употреба!
 
== Четничка брада ==
 
Српски обичаји налажу, кад неко близак из породице умре, да се пушта брада и не брије се четрдесет дана од дана сахране. Слична намена је била и код четника који ''жале'' за изгубљеном, односно окупираном отаџбиномОтаџбином. Комунисти су покушавали да изврну ову чињеницу, па су у својим објашњењима казали да се четници не брију због ''брато-убилачког'' [[рат]]а, што је једна у низу лажи о четницима.
 
==Занимљивости==
Линија 65 ⟶ 75:
 
* У [[САД]] [[1943]]. издане су поштанске марке с ликом Драже Михајловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
 
* Такође у САД-у за вријеме 2. свјетског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
** DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
Линија 78 ⟶ 89:
*http://www.ravnagorachetniks.org/
 
 
[[Категорија:Четници| ]]
[[Категорија:Историја Србије]]
[[Категорија:Српска историја током ослободилачких ратова]]
[[Категорија:Српска историја у Другом светском рату]]
 
 
[[bs:Četnici]]
[[da:Tjetnik]]
[[de:Tschetnik]]
[[en:Chetniks]]
[[es:Chetniks]]
[[fi:Četnikit]]
[[hr:Četnici]]
[[nl:Četniks]]
[[pl:Czetnicy]]
[[sv:Četnici]]