Тацит (цар) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 37:
== Биографија ==
 
Након [[Аурелијан]]ове смрти, војска стационирана Тракији испуњена грижом савести због фаталне грешке{{напомена|У припремању похода на Персијанце Аурелијан је прикупио велику силу у Тракији. Али владавина овог ратоборног владара примицала се своме крају. Известан Мнестеј, његов ослобођеник и лични секретар, издао је поверење свог господара. Свестан кривице успео је да путем фалсификованих докумената организује заверу међу неким главним вођама у војсци. Док је Аурелијан био у покрету између Хераклеје и Византа, изненада је нападнут. Убио га је један официр високог ранка који се звао Мукапор. Било је прекасно када је откривена Мнестејева издаја. Он је ухапшен и осуђен да буде бачен дивљим зверима.}} и жељна да покаже своје покајање, уместо да великом журбом прогласи новог цара, послала је понизно писмо Сенату, тражећи да он постави на упражњени престо једног свог представника и обавезујући се да ће потврдити његов избор. Сенат је испрва примио ово неочекивано саопштење са помешаним емоцијама, изненађењем и сумњом, и, бојећи се да искористи оно што би се могло испоставити само привременим изливом емоција, учтиво одбио да пристане на предлог. Истовремено, изражавајући пуно поверење у обазривост војника, Сенат је одлуку о томе ко ће бити изабран за цара пренео њих. Војници су, међутим, поново наваљивали на оце да се повинују њиховим жељама. Мада су поново наишли на исти одговор, и даље су истрајавали у свом првобитном захтеву. Ова извранредна расправа потрајала је више од шест месеци, „невероватан период“, како цени [[Едвард Гибон|Гибон]], мирног безвлашћа, током којег [[Римско царство|Римски свет]] био без суверена и био поштеђен узурпатора и побуна!
 
Такво стање ствари, међутим, није могло да траје дуго. Погранични варвари, које је вештином и смелом одважношћу свладао и обесхрабрио Аурелијан, нису били спори да искористе повољну прилику коју им је пружило чудно стање јавних послова. Германи су већ прешли [[Рајна|Рајну]], а Персија, Сирија, Африка, Илирија и Египат били су узбуђењу када се Сенат коначно уверен да су војници искрени радо спремио да изврши обавезу која је неочекивано пренесена на њега. На седници коју је 25. септембра 275. сазвао конзул Велије Корнифиције Гордијан, сви су једногласно изјавили да не може да се нађе нико толико вредан престола као Марко Клаудије Тацит, времешни конзул, родом из Интерамне, који је тврдио да води порекло од [[Тацит|великог историчара]] чије име је носио, који је био чувен по својој љубави према књижевности, по свом огромном богатству, по својој неокаљаности и исправном карактеру и који се налазио први на списку. Стварна или притворна озбиљност којом је одбио понуђену част због својих поодмаклих година и слабости наишла је на поновљене акламације његове браће, који су га обасипали аргументима и преседанима све док најзад, уступајући пред њиховом ревношћу, није пристао да пређе на [[Марсово поље]], где га је поздравио народ и где су се преторијанци скупили да одају пошту свом новом владару. Напуштајући град, отишао је великој војсци и даље уконаченој у Тракији — пред присуством војника обећао је заостатке од плате и уобичајене поклоне — од које је благонаклоно прихваћен.
Ред 46:
 
Али Тацитове поодмакле годнне и слаба снага нису могли више да издржавају бриге и послове који су му с неба па у ребра наметнути, а његове страхове увећао је бунтовни дух војске која је ускоро престала да поштује владара чије телесне и менталне снаге су биле готово на измаку. Након кратке борбе, издахнуо је услед напада грознице, или у Тарсу или у Тијани, око 9. априла 276; према Виктору, тачно сто дана по свом ступању на власт.
 
== Напомене ==
{{напомене}}
 
{{низ|