Тацит (цар) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 38:
Након [[Аурелијан]]ове смрти, војска стационирана Тракији испуњена грижом савести због фаталне грешке{{напомена|У припремању похода на Персијанце Аурелијан је прикупио велику силу у Тракији. Али владавина овог ратоборног владара примицала се своме крају. Известан Мнестеј, његов ослобођеник и лични секретар, издао је поверење свог господара. Свестан кривице успео је да путем фалсификованих докумената организује заверу међу неким главним вођама у војсци. Док је Аурелијан био у покрету између Хераклеје и Византа, изненада је нападнут. Убио га је један официр високог чина који се звао Мукапор. Било је прекасно када је откривена Мнестејева издаја. Био је ухапшен и осуђен да буде бачен дивљим зверима.}} и жељна да покаже своје покајање, уместо да великом журбом прогласи новог цара, послала је понизно писмо Сенату, тражећи да он постави на упражњени престо једног свог представника и обавезујући се да ће потврдити његов избор. Сенат је испрва примио ово неочекивано саопштење са помешаним емоцијама, изненађењем и сумњом, и, бојећи се да искористи оно што би се могло испоставити само привременим изливом емоција, учтиво одбио да пристане на предлог. Истовремено, изражавајући пуно поверење у обазривост војника, Сенат је одлуку о томе ко ће бити изабран за цара пренео њих. Војници су, међутим, поново наваљивали на оце да се повинују њиховим жељама. Мада су поново наишли на исти одговор, и даље су истрајавали у свом првобитном захтеву. Ова извранредна расправа потрајала је више од шест месеци, „невероватан период“, како цени [[Едвард Гибон|Гибон]], мирног безвлашћа, током којег [[Римско царство|Римски свет]] био без суверена и био поштеђен узурпатора и побуна!
Такво стање ствари, међутим, није могло да траје дуго. Погранични варвари, које је вештином и смелом одважношћу свладао и обесхрабрио Аурелијан, нису били спори да искористе повољну прилику коју им је пружило чудно стање јавних послова. Германи су већ прешли [[Рајна|Рајну]], а Персија, Сирија, Африка, Илирија и Египат били су узбуђењу када се Сенат коначно уверен да су војници искрени у намери радо спремио да изврши обавезу која је неочекивано пренесена на њега. На седници коју је 25. септембра 275. сазвао конзул Велије Корнифиције Гордијан,{{напомена|-{Vopisc. ''Tacit.''}- 3: „Када се седмог дана пре октобарских календи у Помпилијановој курији састао најдивнији сталеж, конзул Велије Корнифиције Гордијан је прозборио:
Доласком на власт најпре је гледао да потражи и погуби све оне умешане у убиство свог претходника,{{напомена|-{Vopisc. ''Tacit.'' 13. 1}-: „Прва брига изабраног цара била је та да све оне који су убили Аурелијана смакне, и добре и лоше, мада је овај већ био освећен“.}} кога је он високо ценио, и наредио да се у знак сећања на истог подигну статуе од злата и сребра на најпрометнијим друмовима у велеграду. Такође је обратио пажњу на побољшање јавног морала доношењем разних закона о раскоши који су регулисали забаве и луксузне ужитке и одевање грађана, а сâм је давао свима около пример умереношћу, једноставношћу и скромношћу својих навика. Главни циљ му је био да поврати ауторитет сената, који је у овом кратком периоду бранио и одржавао привид његовог древног угледа. Лична писма која су сачувана код Вописка предочавају занимљиву слику жртава и гозби на којима су сенатори испољавали своје усхићење због изгледа на потпуну рестаурацију својих древних привилегија који се отварао пред њима.
|