Тацит (цар) — разлика између измена

198 бајтова додато ,  пре 9 година
Нема описа измене
Након [[Аурелијан]]ове смрти, војска стационирана Тракији испуњена грижом савести због фаталне грешке{{напомена|У припремању похода на Персијанце Аурелијан је прикупио велику силу у Тракији. Али владавина овог ратоборног владара примицала се своме крају. Известан Мнестеј, његов ослобођеник и лични секретар, издао је поверење свог господара. Свестан кривице успео је да путем фалсификованих докумената организује заверу међу неким главним вођама у војсци. Док је Аурелијан био у покрету између Хераклеје и Византа, изненада је нападнут. Убио га је један официр високог чина који се звао Мукапор. Било је прекасно када је откривена Мнестејева издаја. Био је ухапшен и осуђен да буде бачен дивљим зверима.}} и жељна да покаже своје покајање, уместо да великом журбом прогласи новог цара, послала је понизно писмо Сенату, тражећи да он постави на упражњени престо једног свог представника и обавезујући се да ће потврдити његов избор. Сенат је испрва примио ово неочекивано саопштење са помешаним емоцијама, изненађењем и сумњом, и, бојећи се да искористи оно што би се могло испоставити само привременим изливом емоција, учтиво одбио да пристане на предлог. Истовремено, изражавајући пуно поверење у обазривост војника, Сенат је одлуку о томе ко ће бити изабран за цара пренео њих. Војници су, међутим, поново наваљивали на оце да се повинују њиховим жељама. Мада су поново наишли на исти одговор, и даље су истрајавали у свом првобитном захтеву. Ова извранредна расправа потрајала је више од шест месеци, „невероватан период“, како цени [[Едвард Гибон|Гибон]], мирног безвлашћа, током којег [[Римско царство|Римски свет]] био без суверена и био поштеђен узурпатора и побуна!
 
Такво стање ствари, међутим, није могло да траје дуго. Погранични варвари, које је вештином и смелом одважношћу свладао и обесхрабрио Аурелијан, нису били спори да искористе повољну прилику коју им је пружило чудно стање јавних послова. Германи су већ прешли [[Рајна|Рајну]], а Персија, Сирија, Африка, Илирија и Египат били су узбуђењу када се Сенат коначно уверен да су војници искрени у намери радо спремио да изврши обавезу која је неочекивано пренесена на њега. На седници коју је 25. септембра 275. сазвао конзул Велије Корнифиције Гордијан,{{напомена|-{Vopisc. ''Tacit.''}- 3: „Када се седмог дана пре октобарских календи у Помпилијановој курији састао најдивнији сталеж, конзул Велије Корнифиције Гордијан је прозборио: ‘Ми ћемо изнети‘Изнећемо пред вамавас, сабрани оци, оно што смо у више наврата износилиизнели. Треба да се изабере цар, пошто војска без владара не може позадуго да се одржи ваљанокако ваља, а и зато што то нужда налаже’“налаже. Наиме, говори се да су Германи провалили границу изнад Рајне, да су заузели тврде, познате, богате и моћне градове.’“.}} сви су једногласно изјавили да не може да се нађе нико толико вредан престола као Марко Клаудије Тацит, времешни конзул, родом из Интерамне (данас [[Терни]]), који је тврдио да води порекло од [[Тацит|великог историчара]] чије име је носио, који је био чувен по својој љубави према књижевности, по свом огромном богатству, по својој неокаљаности и исправном карактеру и који се налазио први на списку. Стварна или притворна озбиљност којом је одбио понуђену част због својих поодмаклих година и слабости наишла је на поновљене акламације његове браће, који су га обасипали аргументима и преседанима све док најзад, уступајући пред њиховом ревношћу, није пристао да пређе на [[Марсово поље]], где га је поздравио народ и где су се преторијанци скупили да одају пошту свом новом владару. Напуштајући град, отишао је великој војсци и даље уконаченој у Тракији — пред присуством војника обећао је заостатке од плате и уобичајене поклоне — од које је благонаклоно прихваћен.
 
Доласком на власт најпре је гледао да потражи и погуби све оне умешане у убиство свог претходника,{{напомена|-{Vopisc. ''Tacit.'' 13. 1}-: „Прва брига изабраног цара била је та да све оне који су убили Аурелијана смакне, и добре и лоше, мада је овај већ био освећен“.}} кога је он високо ценио, и наредио да се у знак сећања на истог подигну статуе од злата и сребра на најпрометнијим друмовима у велеграду. Такође је обратио пажњу на побољшање јавног морала доношењем разних закона о раскоши који су регулисали забаве и луксузне ужитке и одевање грађана, а сâм је давао свима около пример умереношћу, једноставношћу и скромношћу својих навика. Главни циљ му је био да поврати ауторитет сената, који је у овом кратком периоду бранио и одржавао привид његовог древног угледа. Лична писма која су сачувана код Вописка предочавају занимљиву слику жртава и гозби на којима су сенатори испољавали своје усхићење због изгледа на потпуну рестаурацију својих древних привилегија који се отварао пред њима.