Тацит (цар) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 38:
Након [[Аурелијан]]ове смрти, војска стационирана Тракији испуњена грижом савести због фаталне грешке{{напомена|У припремању похода на Персијанце Аурелијан је прикупио велику силу у Тракији. Али владавина овог ратоборног владара примицала се своме крају. Известан Мнестеј, његов ослобођеник и лични секретар, издао је поверење свог господара. Свестан кривице успео је да путем фалсификованих докумената организује заверу међу неким главним вођама у војсци. Док је Аурелијан био у покрету између Хераклеје и Византа, изненада је нападнут. Убио га је један официр високог чина који се звао Мукапор. Било је прекасно када је откривена Мнестејева издаја. Био је ухапшен и осуђен да буде бачен дивљим зверима.}} и жељна да покаже своје покајање, уместо да великом журбом прогласи новог цара, послала је понизно писмо Сенату, тражећи да он постави на упражњени престо једног свог представника и обавезујући се да ће потврдити његов избор. Сенат је испрва примио ово неочекивано саопштење са помешаним емоцијама, изненађењем и сумњом, и, бојећи се да искористи оно што би се могло испоставити само привременим изливом емоција, учтиво одбио да пристане на предлог. Истовремено, изражавајући пуно поверење у обазривост војника, Сенат је одлуку о томе ко ће бити изабран за цара пренео њих. Војници су, међутим, поново наваљивали на оце да се повинују њиховим жељама. Мада су поново наишли на исти одговор, и даље су истрајавали у свом првобитном захтеву. Ова извранредна расправа потрајала је више од шест месеци, „невероватан период“, како цени [[Едвард Гибон|Гибон]], мирног безвлашћа, током којег [[Римско царство|Римски свет]] био без суверена и био поштеђен узурпатора и побуна!
Такво стање ствари, међутим, није могло да траје дуго. Варвари су се, у међувремену, искоришћавајући међувлашће, покренули. Германи, тј. Лигури, Бургунди и Вандали провалили су у Галију, Готи су угрожавали Илирик, а очекивало се и да Персијанци, притив којих је Аурелијан објавио рат, неће остати дуго мирни. Ове догађаје је изнео пред Сенат конзул 25. септембра 275, подстичући сабране оце да без даљег одлагања приступе избору цара:
Такво стање ствари, међутим, није могло да траје дуго. Погранични варвари, које је вештином и смелом одважношћу свладао и обесхрабрио Аурелијан, нису били спори да искористе повољну прилику коју им је пружило чудно стање јавних послова. Германи су већ прешли [[Рајна|Рајну]], а Персија, Сирија, Африка, Илирија и Египат били су узбуђењу када се Сенат коначно уверен да су војници искрени у намери радо спремио да изврши обавезу која је неочекивано пренесена на њега. На седници коју је 25. септембра 275. сазвао конзул Велије Корнифиције Гордијан,{{напомена|-{Vopisc. ''Tacit.''}- 3: „Када се седмог дана пре октобарских календи у Помпилијановој курији састао најдивнији сталеж, конзул Велије Корнифиције Гордијан је прозборио: ‘Изнећемо пред вас, сабрани оци, оно што смо у више наврата изнели. Треба да се изабере цар, пошто војска без владара не може позадуго да се одржи како ваља, а и зато што то нужда налаже. Наиме, говори се да су Германи провалили границу изнад Рајне, да су заузели тврде, познате, богате и моћне градове. Иако тренутно не стижу никакве вести о персијским кретањима, пазите на то да су Сирци толико лакомислени да им је више по вољи да жене управљају њима него подносе нашу свесрдну власт. Шта рећи за Африку, шта за Илирик, шта за Египат и војске свих тих крајева? Докле оне могу остати без владара, мислимо ми. Стога, хајде, сабрани оци, именујте владара. Или ће војска прихватити оног кога ви будете изабрали, или ће, ако га буду одбили, изабрати неког другог.’“}} сви су једногласно изјавили да не може да се нађе нико толико вредан престола као Марко Клаудије Тацит, времешни конзул, родом из Интерамне (данас [[Терни]]), који је тврдио да води порекло од [[Тацит|великог историчара]] чије име је носио, који је био чувен по својој љубави према књижевности, по свом огромном богатству, по својој неокаљаности и исправном карактеру и који се налазио први на списку. Стварна или притворна озбиљност којом је одбио понуђену част због својих поодмаклих година и слабости наишла је на поновљене акламације његове браће, који су га обасипали аргументима и преседанима све док најзад, уступајући пред њиховом ревношћу, није пристао да пређе на [[Марсово поље]], где га је поздравио народ и где су се преторијанци скупили да одају пошту свом новом владару. Напуштајући град, отишао је великој војсци и даље уконаченој у Тракији — пред присуством војника обећао је заостатке од плате и уобичајене поклоне — од које је благонаклоно прихваћен. ▼
{{quotation|Изнећемо пред вас, сабрани оци, оно што смо у више наврата изнели. Треба да се изабере цар, пошто војска без владара не може још дуго да се одржи како ваља, а и зато што то нужда налаже. Наиме, говори се да су Германи провалили границу с оне стране Рајне, да су заузели тврде, познате, богате и моћне градове. Иако тренутно не стижу никакве вести о персијским кретањима, пазите на то да су Сирци толико лакомислени да им је више по вољи да жене управљају њима него подносе нашу свесрдну власт. Шта рећи за Африку, шта за Илирик, шта за Египат и војске свих тих крајева? Докле оне могу остати без владара, мислимо ми. Стога, хајде, сабрани оци, именујте владара! Или ће војска прихватити оног кога ви будете изабрали, или ће, ако га буде одбила, изабрати неког другог.|-{Vopisc. ''Tacit.''}- 3.}}
▲
Доласком на власт најпре је гледао да потражи и погуби све оне умешане у убиство свог претходника,{{напомена|-{Vopisc. ''Tacit.'' 13. 1}-: „Прва брига изабраног цара била је та да све оне који су убили Аурелијана смакне, и добре и лоше, мада је овај већ био освећен“.}} кога је он високо ценио, и наредио да се у знак сећања на истог подигну статуе од злата и сребра на најпрометнијим друмовима у велеграду. Такође је обратио пажњу на побољшање јавног морала доношењем разних закона о раскоши који су регулисали забаве и луксузне ужитке и одевање грађана, а сâм је давао свима около пример умереношћу, једноставношћу и скромношћу својих навика. Главни циљ му је био да поврати ауторитет сената, који је у овом кратком периоду бранио и одржавао привид његовог древног угледа. Лична писма која су сачувана код Вописка предочавају занимљиву слику жртава и гозби на којима су сенатори испољавали своје усхићење због изгледа на потпуну рестаурацију својих древних привилегија који се отварао пред њима.
| |||