Историја Руске православне цркве — разлика између измена

Године [[1589]], након седмогодишњих припрема, успоставља се Руска патријаршија. Идеју о њеном оснивању први изриче цар Теодор Иванович; у основи те идеје је поставка о Москви као "трећем Риму". Током првих 65 година (1589-1654) под њеном јурисдикцијом су само епархије на тлу Московске државе (пређашња Источноруска митрополија), док Западноруска митрополија остаје потчињена Цариграду; од [[1654]]. до [[1720]]. власт руских патријарарха постепено се шири, паралелно са припајањем Малорусије (Украјине) Великој Русији. Након управљања патријарха Јова (1589-1605), заслужног за реформу устројства Цркве и увођење поретка међу свештенство, највеће после Стоглавог сабора, и Ермогена (1606-1612), у атмосфери државне смуте изазване борбама за престо патријарашки трон бива упражњен од 1612. до 1619, да би затим на њега ступили Филарет Никитич (1619-1633), иницијатор више значајних црквених и државних потеза, инспиратор исправљања црквених књига, борац против утицаја католичке и протестантске теологије у руској средини, затим Јоасаф I (1634-1641) и Јосиф (1642-1652), који настављају исправљање и омасовљују штампање бого-службених, али и светоотачких, хагиографских, апологетичких, полемичких књига. Ипак, по овој делатности највише ће остати упамћен [[Никон (патријарх московски)|патријарх Никон]] (1652-1658), који тим поводом сазива саборе 1654. и 1655, чије одлуке изазивају незадовољство поборника "старе вере" или [[староверци|староверце]] (протопоп Авакум, епископ Павле, протопоп Данило и др.) и раскол. Никонов радикализам и непомирљивост изазивају гнев околине; суочен са тиме, он напушта патријарашки положај, да би на Сабору 1666. био осуђен на лишавање архијерејског чина и заточење. Сабор 1667. доноси одлуку о анатемисању расколоучитеља и њихових следбеника, признајући ваљаност исправки начињених за Никона у богослужбеним књигама. Потоњи патријарси, Јоасаф II (1667-1672), Питирим (1672-1673), Јоаким (1674-1690) и Адријан (1690-1700), настављају борбу са расколом и постепено шире свој утицај на Западноруску митрополију, која се 1685. коначно припаја Московској патријаршији након неколико значајних политичких корака у правцу уједињења Украјине и Русије (устанак Богдана Хмељницког 1648. и образовање Украјинског хетманства, одлука Земаљског сабора 1653. о припајању Украјине Русији), што ће омогућити спречавање продора западне теологије те католичког и протестантског утицаја на југу.